Не бежимо од пратиоца, само да буде ту

Кад год бисмо хтели да решимо проблем неке групе у специфичној животној ситуацији, схватили бисмо да има много тога да се уради како би та група живела лагодно, а увек би остало нешто што је немогуће урадити. Када пишемо химну, морамо да будемо свесни да то треба да буде свечана мелодија али истовремено и толико лака да максимално велики број држављана може да је отпева. Дакле, опет ће бити неки који то неће моћи да учине.

У свим градовима има места и објеката где слепаособа тешко може да се самостално креће. Слепи се углавном крећу самостално уз помоћ дугог, белог штапа, пса-водича, електронских помагала и пратиоца. Ако то неко чини без помагала и пратиоца, сматрамо га феноменом, али не може да очекује да се његовој способности подреди друштво јер, барем за сада, морају да постоје електрични стубови, јавне говорнице, а и аутомобили на тротоару, киосци....

Стандард подразумева истоветност, а у нашем случају – скуп заједничких мера којим ће се слепим и слабовидим обезбедити слободно и успешно самостално кретање. Приступачним циљем за самостално кретање слепих и слабовидих сматрамо циљ који није окружен мноштвом препрека, па слепаособа може лако да га нађе и да до њега дође.

У мом крају постоји једна добро снабдевена продавница електроматеријала. Налази се на почетку једног од улаза у тржни центар некадашњег „Меркатора”. У ту драгу продавницу радије одлазим са особом која види, јер ми је када идем сам неприступачна. Проблем је у томе што је тешко пронаћи степениште улаза, јер то захтева ризично кретање по коловозу и поред неуређеног ивичњака. Пратилац ме води уређеном страном улице. Када види улаз, само пређе директно према степеништу. Ја стога радије одлазим у слабије снабдевену продавницу јер ми је она приступачна, лако је проналазим, нема ризика од повреда.

Приступачни објекти су они у којима слепаособа може да се снађе већ после два-три доласка. Слепи не беже од пратиоца, само он треба да буде ту. Морам да вам признам да ми много прија путовање из Београда, јер на аутобуску станицу Београд улазим са доње стране, крећем се по њој сам и уз малу помоћ путника и присутног особља проналазим све што ми треба. У Новом Саду долазни перон старе аутобуске станице је испред парка. Када сиђете на перон, дођете до једне оградице. Какогод да се уз њу крећете, долазите до станице за градски саобраћај.

Чињеница је да се људи са здравим видом не интересују много за услове безбедног кретања слепих.

Сви слепи који се самостално крећу су свесни да морају на свом путу да се суочавају са препрекама, али сматрају да те препреке морају да буду уредно постављане.Знају они да постоје правила за паркирање возила, али знају и да нико не кажњава оне који та правила не поштују.

Улица Луја Адамича у Новом Београду је релативно мирна. Недавно су јој тротоари уређени, па је постала пријатно место за шетњу. Овом улицом често пролазим, јер ми у њој живи друг. За мене је повољније да идем левом страном те улице, јер тако лакше проналазим зграду у којој мој друг живи. Када је улица била завршена, био сам одушевљен пристојно широким тротоаром по коме се могло слободно кретати без страха да ћете налетети на неку препреку. Моја радост је трајала кратко, јер су грађани са аутомобилима схватили да је општина средила улицу да би они могли да паркирају возила. И тачно је да на тротоару има места и за њих, али за уредно паркирање. Осим што се не паркирају равно, они заузму цео тротоар остављајући мали простор за мршавог пешака. О проласку слепог човека са пратиоцем нема ни говора. Саобраћајна полиција, за сада, има преча посла од надгледања примене правилног паркирања. Власници аутомобила не мисле на пешаке када паркирају возила; гурају га у траву, усмеравају га на коловоз, само да би паркирали своје возило на безбедно место од случајног удара других возила у покрету.

Нису само слепи угрожени неправилним паркирањем, већ и оникоји нешто носе, са колицима за бебе, они на штакама. Међутим, они на време уоче ситуацију, па одаберу страну улице по којој ће лакше да се крећу.

Магистар, професор, члан Савеза слепих Србије