Пристрасни историчар

Фељтон "Црквени раскол у српској дијаспори" од Бранислава Глигоријевића, објављиван у "Политици" у току јануара и фебруара ове године, представља једнострану и тенденциозну историју емиграције – а не дијаспоре – после Другог светског рата. Да би се имала аутентична слика о "расколу", ваља прочитати недавно објављену књигу "Раскол у етеру" из пера Драгослава Симића, издање "Драслар Партнер", Београд 2006.

У ствари, није се ни радило о "расколу", јер "раскол" претпоставља сукоб у некој цркви око теолошких питања, а овај случај је имао најпре личне а потом политичке узроке. Епископ Дионисије био је просечних способности, али изузетно амбициозан и желео је да игра велику политичку улогу. Он је још у току Другог светског рата мешетарио у борби против легитимне емигрантске владе која је била у Лондону од 1941. године. Епископ је тако искористио усташке покоље у Хрватској и супротстављао се, заједно с тамошњим америчким исељеничким организацијама – чији су чланови били амерички држављани – обнови југословенске заједнице.

Када је рат завршен, а Југославија обновљена под комунистичком влашћу, епископ Дионисије дао се на посао да политички "окупи" српску емиграцију. И та се епископска акција завршила педесетих година неуспехом. Десетак година доцније Дионисије је дошао на нову идеју да тражи од Српске православне цркве у Београду положај митрополита и потпуну независност цркве на америчком континенту. Та наша епархија је већ од 1927. године имала аутономни положај, али епископу Дионисију то није било довољно. Његова акција довела је до подела у српској емиграцији, нарочито на америчком континенту и у Аустралији.

Основне грешке овог необјективног фељтона су што српску емиграцију представља као изузетну политичку снагу и што тврди да је до сукоба и до "раскола" дошло због комунистичког режима, односно његове Верске комисије, тј. Службе безбедности. Међутим, цео процес је почео епископ Дионисије. Једино питање које се може поставити је следеће: није ли можда сама иницијатива епископа била у ствари иницијатива Верске комисије? Јавна је тајна да је он имао личних веза са извесним дамама које су касније играле улогу у Милошевићевом режиму.

Не бих ишао даље у критици, јер бих желео да се осврнем на свој лични случај. Прво, писац фељтона Бранислав Глигоријевић тврди да сам се јавно "највише експонирао" у борби против раскола у Великој Британији. Тачно је да је организација, којој сам припадао, "Ослобођење", била на страни јединства Српске православне цркве, а против иницијативе епископа Дионисија. Међутим, не сећам се да сам написао иједан чланак поводом одбране јединства наше Цркве.

Потом, Глигоријевић тврди да су "Ослобођење" и месечни часопис "Наша реч" желели да "виде на челу династије принца Томислава". Ми не само да то нисмо желели, него се нисмо ни бавили проблемом монархије. Jедноставно, нити смо били монархисти, нити смо се заузимали за републику. Ко прелиста "Нашу реч", увериће се и с