Четири чина (не)одговорности

У борби да одбрани своју државну целину, Србија се упорно позива на међународно право. То је, нема сумње, добар правни и политички аргумент. Зашто "међународна заједница" или тачније, неке владе држава које су дубоко уплетене у балканску политику, не прихватају овај, тако јасан и прецизан аргумент?
Говор представника тих држава се, без околишења, помера на један други терен: Србија је одговорна због односа према косовским Албанцима пре 1999. године.

Или, Србија је изгубила морално право да управља Косовом. Човек чије име се ових месеци највише помиње, Марти Ахтисари, после уручења плана за Косово јасно je рекао да "када држава не штити своје грађане међународна заједница мора да се умеша". Очито је мислио на 1999. Оваквом говору треба додати неуморно лансирање пропаганде косовских Албанаца да су имали "геноцид" и да су живели у "апартхејду".

Дакле, на једној страни имамо систем међународног права, а на другој моралну казну и политичку пропаганду. За ово друго, потребна је дискусија са истинитим чињеницама. Онај ко поштује вредност истине може само да буде запањен тврдњама о геноциду и апартхејду. Овде је од већег сазнајног значаја да се испита одговорност Србије. Тачније, није ли више у овој ствари одговорна "међународна заједница" него Србија?

Од 1990. до 1998. на Косову и Метохији живот свих грађана је текао мирно уз спорадичне инциденте. Албанска мањина је имала своје политичке партије које су бојкотовале парламентарни живот Србије. У таквој ситуацији, неке западноевропске владе имале су на располагању две могућности: или да изврше притисак на њихове лидере да учествују у политици Републике Србије или да им толеришу припрему за оружани сукоб са српским властима. Апсолутно није могућно да оружје стиже на Космет, а да се то не зна у иностранству као и у држави Србији. Они који се баве тамним странама политике већ су открили позадину оружаног устанка дела албанске мањине – не за своја права већ за одвајање Косова од Србије. У овој чињеници открива се одговорност "међународне заједнице" што није спречила оружану политику косовских Албанаца и упутила их ка преговорима. А за то је било довољно времена: пуних седам година.

Из ове неодговорности проистекла је још већа и далекосежнија. Кад су пропустиле да "парламентаризују" албанску политику на Косову и Метохији, НАТО владе су посегле 1999. године за бомбардовањем Србије (СРЈ) противно међународном праву и законима својих држава, а све под изговором да штите угрожену албанску мањину.

Трећи корак неодговорности учињен је после доласка УН на Косово и Метохију. Од 1999. до данас око двеста хиљада Срба је изгнано из свих градова КиМ и нема изгледа да се врате. Чак је пред очима снага УН изведен погром над Србима 17. марта 2004. Дакле, последице те нечувене агресије су трагичне. Број албанских становника је увећан, а Срби су истерани. Назовимо то како хоћемо, али чињеница је да се под окриљем демократске "међународне заједнице" Србима догодило оно што није ни у деспотијама прошлих векова.

И четврти чин неодговорности политичких личности и установа држава о којима је реч тиче се њиховог односа према некадашњој и садашњој влади Србије. Чак и ако се прихвати критика политике ондашњег режима на Косову и Метохији, не може се оспорити право државе на самоодбрану. Али, владе се мењају и једна влада не може бити одговорна због политике неке бивше владе. То би било исто као кад би отац био одговоран због деликта свог детета.

Када овако поставимо питање моралне одговорности или политичких одлука Србије и "међународне заједнице", видимо да је велики терет одговорности за збивања на Косову и Метохији и на страни ове друге. Од те одговорности не може се побећи. Она се не може заобићи насиљем и ароганцијом.

Ако ствари тако стоје, Србија никако не би смела да пристане на игру једностране одговорности за оно што се догодило на Косову и Метохији. У томе су учествовали и "међународна заједница", лажи пропаганде косовских Албанаца и српска некомуникативна политика. Ако ова тема буде стални предмет разговора с представницима "међународне заједнице", претпоставка је да ће они полако напуштати аргумент моралне и политичке одговорности и прихватити норме међународног права. Треба се бар надати да ће тако бити.

Социолог, научни саветник