Кад ће ХИВ бити обична болест

Поводом било које дискриминације коју доживе у Суботици, особе са ХИВ-ом могу да затраже помоћ од општинског заштитника грађана или адвоката за пацијентова права. Јер постоји и закон о антидискриминацији који у једном делу регулише забрану дискриминације по здравственом основу. Жалимо се и покрајинском и републичком заштитнику грађана. Републичком смо се жалили због ускраћеног права на одговарајуће лечење јер дешава се да одговарајућих лекова нема по три-четири месеца. А зна се да је за успешност лечења особа са ХИВ-ом неопходно да исту терапију користе без престанка. Ако нема лекове онда се то психички тешко подноси, а и враћамо се на старију групу лекова са толико лошим дејством да људи престају и да их користе. Наша унија је упутила допис републичком заштитнику грађана с молбом да нам саопшти коме да се жалимо у ситуацијама када лекова нема.

Постоји дискриминација и у систему здравствене заштите јер особе са ХИВ-ом имају другачији третман него други пацијенти. Ту посебно имам у виду мање средине, где ове пацијенте смештају у посебне просторије, а одатле се без потребе шаљу у Београд и Нови Сад због најобичнијих анализа.

Намеће се и проблем смештања особа са ХИВ-ом у социјалне установе. Оно што ја као члан комисије за ХИВ у покрајини често износим је да ћемо због продужења живота ових особа за десетак година имати старе људе које треба сместити у геронтолошке центре. Међутим, у ове центре не примају особе са ХИВ-ом. То се оправдава тиме што је при пријему у такве установе обавезан тест на заразне болести, а пошто је ХИВ сврстан у наводно лако преносиве заразне болести, геронтолошки центри су нашли за сходно да ове особе не примају. Зато већ сад људи који немају никога или су их се сви одрекли живе, практично, на клиникама за ХИВ вирус.

Ми смо у Суботици регистровали и две мање дискриминације, од којих је нарочито карактеристична једна, када је медицинска сестра са ургентног одељења нашла за сходно да исприча у згради у којој живи брат нашег клијента, како је, ето, ,,био прошлу ноћ тај и тај који умире од сиде”. Проблем је у томе што породица брата нашег клијента није знала да је он ХИВ позитиван. Сутрадан га је брат звао и рекао му: ,,Чујем да умиреш од сиде”. Ми као удружење нисмо инсистирали на судском поступку, па је медицинска сестра кажњена са десет одсто смањења плате. Клијент није хтео да иде на суд, што је већ постало уобичајено: људи који живе са ХИВ-ом не желе да иду на суд ,,да се прича не би ширила”.

Као проблем наводим и то да је у чл. 250. кривичног законика речено да је намерно преношење ХИВ-а кажњиво. Ми упозоравамо да је намерно преношење ХИВ-а могуће само ако је реч о силовању, док се сексуални однос без заштите између две особе које су пристале на то не може сматрати намерним преношењем ХИВ-а. Јер данас је прави луксуз ступити у сексуални однос без заштите са неким кога не познајеш. У том погледу потребна је декриминализација ХИВ-а. Треба казнити намерну трансмисију, али намерни су само случајеви где није дошло до добровољног контакта.

Према томе, залажемо се за декриминализацију и примену закона који се односе на ХИВ, затим за едукацију оних који живе са ХИВ-ом – да знају која су њихова права. Овај процес отежава чињеница да је велики број оболелих од вируса нижег образовања и из сиромашнијих слојева.

ХИВ је у почетку био највише жигосана болест, као некада туберкулоза. Сад се туберкулоза третира као и свака друга болест. Надам се да ће у скоријој будућности и ХИВ бити третиран као и свака друга хронична болест.

*Председник Удружења грађана „Став плус”, Суботица

председник Уније особа које живе са ХИВ-ом (УСОП)