Вера и абортуси у Србији

Пораст религиозности у Србији последњих деценија сасвим је очигледан. Цркве су углавном пуне, како у време верских празника, тако и током недељних служби (овде и другде у тексту фокусирам се превасходно на Српску православну цркву). Сви који посећују цркве сведоци су дугих редова верника који чекају да се исповеде, превасходно о празницима, потом се причешћујући. Ове емпиријске опсервације сасвим потврђују испитивања јавног мњења. Једно такво истраживање из 2002. године показује да се чак 95 одсто грађана Србије декларишу као ,,верници”, а свега 0,5 одсто као ,,атеисти”. Иако је методологија ових истраживања донекле критикована, убедљивост резултата и њихов склад са емпиријским опсервацијама без сумње показују велики пораст религиозности у Србији.

С обзиром на то да Српска православна црква сматра да је индуковани абортус (даље у тексту ,,абортус”) убиство, према томе један од најтежих грехова требало би очекивати да је народ Србије, како видимо народ верника, сасвим несклон тој пракси. Но, реалност је другачија. Процене су да се годишње у Србији око 150.000 жена подвргава хируршком прекиду нежељене трудноће. То значи да се у просеку свака жена у репродуктивним годинама одлучује на најмање једно насилно окончање трудноће из немедицинских разлога. При том, требало би имати у виду и то да је број абортуса у Србији и пре ратних деведесетих година био веома висок. Поставља се питање како објаснити велику популарност абортуса у народу који се у последње време на први поглед манифестује као веома религиозан.

Оно што изгледа као очигледан одговор је да религиозна уверења углавном нису довољно снажна како би гравидна жена одустала од абортуса. Посебно занимљива је чињеница да, према истим истраживањима, српске жене заузимају последње место у Европи по учесталости употребе контрацептивне пилуле или спирале.

Ово нас наводи на два могућа објашњења контрадикторног понашања наше манифестно религиозне популације према хируршким прекидима нежељених трудноћа: недовољна укорењеност религиозних уверења и ирационалан став према абортусу и контрацепцији.

Два наведена објашњења при том су међусобно повезана. Релативно одсуство дубоких религиозних убеђења о питању абортуса могло би се довести у везу са мањком одговарајућих уверења о вредности живота уопште. Деведесете, ратне године, неминовно су допринеле даљем јачању једне већ у одређеној мери постојеће перцепције популације о вредности живота: људски живот, и овако не нешто што је историјски на нарочито високој цени у Србији (отуд можда и вишедеценијска популарност абортуса) додатно је био девалвиран током ратова.

Даље обезвређивање живота у Србији током ратних и послератних година морало је де се одрази на ставове грађана према сопственим и туђим животима, као и на девалвацију живота који је тек почео или тек што није почео (фетуси, ембриони, зиготи). Сходно томе, многе грађанке Србије које су се током последњих двадесетак година (а и раније) подвргавале абортусима тешко да су могле доживљавати своје животе, своја тела и своју добробит на исти начин као жене у друштвима која карактеришу мир, социјална стабилност, просперитет и поштовање људских права. Према томе, недовољна укорењеност моралних начела наше цивилизације (религиозних или не), као и ирационално девалвиран став према животу, сопственом или туђем (фетусовом, на пример), заправо су различите стране једне исте медаље.

Да би Србија изашла на крај са социјалном патологијом о којој је овде реч, предлажем следеће две мере као окосницу друштвене стратегије одвраћања мајки (и очева) од одлучивања за индуковање абортуса:

1. Веома широка акција образовања становништва, превасходно младих, а у смислу њиховог упућивања у чињеницу до које мере су трошкови абортуса већи од трошкова благовремене контрацепције (овде је превасходно реч о психолошким, посебно моралним, као и трошковима по репродуктивно здравље жене). Оваква акција не би требало да се задржи на увођењу предмета ,,сексуално образовање” (или нечег сличног) у школе већ би наравно требало да буде вођена и путем масмедија.

2. Систематско упознавање српских верника, опет превасходно младих, са суштинским хришћанским учењима. Тежиште би требало да буде на истинском разумевању хришћанства пре него на познавању мноштва обичаја незнатног религијског значаја. Тек тада ће се број манифестних верника који се подвргавају абортусима смањити, тако што ће се боље разумети морална тежина једног абортуса наспрам перцепције грешности неких верника због недовољног упражњавања обреда из сфере често само псеудохришћанске обичајности.

*Проф. др, Институт за филозофију и друштвену теорију