Од неолитског до славског хлеба

Некада обредни хлеб у облику месеца, данас кифла. У давна времена култни хлеб који подсећа на сунце, сада погача. Уместо бушеног колача, популарни ђеврек.

Који од њих је слика и прилика Србије? Славски, јер сеже у обредне корене наших предака, и сомун јер се често меси. У чему је разлика између оних које су месили наши преци и данашњих? Нема је, осим у облику и материјалима који су се користили. Уместо квасца, некада се у хлеб стављао комлов, сачињен од пројиног брашна, мекиња и воде. И пшеница је тада била другачија. Тек на понекој воденици у Србији жрвњеви и даље мељу ову житарицу од које се добија толико тражено брашно пуног зрна, типа 1.100.  

На једином месту на планети, у сремском месту Пећинци, од заборава је отргнута наша свакодневна насушна потреба. Чак 96 врста обредно-култног хлеба чува се у музејским сталажама – од божићних, ускршњих, славских и свадбених до подушних. Иако у свету има педесетак кућа подигнутих у славу хлеба, свe они сведоче једино о занатскиm захватима у производњи ове намирнице. Највећи и најпознатији је у Улму у Немачкој, у којем постоји репрезентативна библиотека књига посвећених хлебу.

У породичном Музеју хлеба и алатки за његову производњу, који је пре 15 година основао сликар Слободан Јеремић–Јеремија, налази се више од две хиљаде експоната изложених у четири збирке. За 30 година идејни творац прешао је 750 српских села у потрази за предметима и причама о хлебу.  
– Сазнао сам шта је то што ми имамо, а не други народи. То је обредни хлеб, специјална врста коју наше жене месе за разне верске празнике. Експонати су разврстани у три сталне поставке: етнографску, археолошку и сликарску, док је музеј подељен на два дела. Први одељак чини оно што имају сви народи света, док је други благо посвећено обредном хлебу. Археолошку поставку краси најстарији хлеб из доба неолита пронађен код Доње Брањевине надомак Оџака – прича Јеремија, по којем је музеј добио име.  

Етнографски поход кроз поставку почиње збирком камених и металних оруђа за обраду земље, као што су рала, плугови, бране, дрљаче. На следећем кораку пажњу привлаче алати и машина с краја 19. века, којима се обављала жетва пшенице и кукуруза. Раритет колекције је ручна вршалица из Књажевца, једина сачувана, стигла у Србију као ратна одштета после Првог светског рата. Ту су изложене и на десетине наћви за мешање хлеба, дрвене посуде за чување брашна, лопате за убацивање хлеба у фуруне… Сви предмети су онакви какви су били у доба употребе, нетакнути, објашњава домаћин. Посебно место заузима неолитска кухиња и огњиште једне традиционалне сеоске куће из прошлих векова. Зидове овог кутка красе и оригиналне фигурине представљене као богиње плодности, док је на поду положена реконструкција неолитске вршалице. Последња станица на путу је озидана фуруна и најзад хлеб, верни човеков пратилац. Сви одливци урађени су у глини, и мањи су свега пола милиметра од аутентичних хлебова које су месиле жене из Србије. Ту су сви примерци, од погаче са којом се дочекује новорођенче до погаче којом се испраћа душа умрлог. Зидови овог музејског дела украшени су сликама домаћина на којима доминирају српске куће, ветрењаче којих је својевремено у Војводини било више од пет стотина, а сада тек неколико, затим фуруне за печење хлеба, воденице...