Ни избеглице не могу вечито

У Србију сам дошао 1995. Изашли смо на Лозницу, гранични прелаз Шепак, био је 4. или 5. август. Дошли смо отац, мали од сестре и ја. Ми смо из Бенковца. Брат ми је и тада био болестан, па је неколико дана раније дошао са сестром у болницу у Београд. Већ петнаест година брат иде на дијализу. Били смо кратко у Ваљеву, а онда у Приштини четири-пет година. У Приштини су нас сместили у Медицинску школу ,,9. мај”. У једном делу зграде су били ђаци, у другом ми. Болница је била удаљена од школе двеста-триста метара. Није био лош смештај тамо, а и могло се наћи посла. Из Приштине смо изашли пред крај бомбардовања 1999. године. Један човек је видео оца који је већ тада био стар и болестан, довезао нас је до аутобуске, онда је наишао неки аутобус и стигли смо у Београд. У Београду се нисмо могли одмах снаћи па нас је на месец дана примио неки човек, у његову кућу на Звездари. Не знам му сад ни презиме. Ишли смо улицом тражећи да се негде склонимо. И он нас је позвао. Увек има добрих људи. На Белим водама ,,Градитељ” Ивањица је имао исто овако бараке, тамо смо били три године. Било нас је једно стотинак. Тај смештај је укинут и онда смо дошли овде у Крњачу где смо већ шест година. Овде смо дошли отац, брат и ја, а сестра и мали су већ били у Аустралији. Тамо су осам година. Визу су тешко добили.

Сестрић је у Приштини имао добре професоре, завршио је за геодету. Сад већ има 30 година. Паметан је, тамо је још мало напредовао и врло добро се снашао. Он и мајка живе у Аделаиди, али он је на терену код Перта. Они нам доста помажу. Ја често кажем да не треба, не можеш ти свога искоришћавати пуно, јер свугде је криза.

У Бенковцу смо имали леп трособан стан, отац је био признат човек, радио је на складиштима, а у рату је био политички комесар. Проблем са станом у Бенковцу се вуче од 1995. У међувремену нам је умро отац, у марту ће бити две године. Сад је у том стану неки човек из Босне.

Радио сам у ,,Багату” 12 година, прво у Задру, после у Бенковцу, кад су отворили погон. И у Приштини сам четири године прао кола у Хитној. Али далеко сам од пензије, сад сам у 51. години. Људи ме траже да понекад нешто радим на грађевини. Неко увек тражи, мада и домаћи народ тешко живи. Нама пуно значи што су наши отишли вани, у Аустралију. Јер ја помажем брату, он је на хемодијализи.

Има овде у баракама у Крњачи људи са Косова, из Босне и ми из Хрватске. Некад смо имали посао, своје куће и станове. Ја сам у ових петнаест година био у Бенковцу неколико пута. Јаве ми се људи кад одем тамо, чак ме знају и почастити. Што се тиче српског народа, Србима на Косову је најтеже. Они су у енклавама, ако негде иду морају под пратњом Кфора и полиције, док у Хрватској и Босни људска права иду набоље. Било је ексцеса и тамо после рата, али стање се сад поправља, миц по миц.

Неће ни ово у Крњачи дуго, неће држава Србија дозволити да буду вечито избеглице. И Србија је у великој кризи. С друге стране, држава се никад никог није одрекла. Мада је пре било више помоћи извана, а сад слабо.

Овде су људи сложни, мада има и мале нетрпељивости, на пример, пуно њих нису здрави као некада а многи су и изгубили некога свога и нису задовољни. Неко је доживео и велике трагедије. А и дуго су овде, можда су нервозни. Неки немају никаквих прихода, али добијамо храну. Неки кажу није храна најбоља, али криза је, прошло је пуно година, не може нама неко вечито помагати.

Ја нисам овде тражио сталан посао јер имао сам немоћног оца, морао је увек неко да буде поред њега. Што се брата тиче, он кад није на дијализи, други дан, боље се осећа. Тако да сам имао сталне обавезе према њима.

Отац није добијао пензију из Хрватске, јер прво нисмо смели уопште ићи тамо, а касније сам ишао и видео сам у сезони доста београдских таблица. Што се нашег стана тиче, био је донет закон и ако се ниси појавио тамо губио си станарско право. Међутим, преко међународне заједнице то питање се увек вуче. И вероватно ће се решити. Многи људи су и умрли без решеног стамбеног питања, као и наш стари.

*Избеглица из Бенковца, колективни центар Крњача

(Забележио: Б. Р.)