Италија: Промена странке у парламенту није грех

Од нашег дописника

Рим – У политичкој историји Италије било је врло честих случајева пребега из једне у другу политичку странку, али и струју. Посланици у Италијанском парламенту су власници својих мандата, односно потпуно слободни да раде шта хоће, јер их не ограничавају ни политичке странке ни изборни закони. У тренутку када неко од посланика промени политичку странку или пак струју обично је подвргнут некој врсти „медијске“ гиљотине, али у суштини грађани и уопштено јавно мњење не придају много значаја овој врсти политичких промена због чега се врло често поново гласа за исте посланике иако су, између два изборна круга, променили политички дрес.

Најинтересантнија промена политичких боја десила се недавно и то у редовима власти. Председник италијанског парламента Ђанфранко Фини, који је 2008. године са италијанским премијером Силвиом Берлусконијем основао владајућу коалициону партију Народ слобода, напустио је ове године странку и основао нову партију Будућност и слобода за Италију.

Након Финијевог одласка посланици са Сицилије напуштају централистичку опозициону партију Унија центра (УДЦ) и доспевају у мешовиту политичку групу, али су спремни и да гласају за владајућу, коалициону партију Народ слобода, како би одржали тренутну владу.

Међу најсвежијим случајевима су Франческо Рутели (бивши градоначелник Рима) и Линда Ланчилота који су напустилиДемократску странку, најпознатију опозициону партију,како би основали Алијансу за Италију–АПИ.

Лидер централистичке партије УДЕУРКлементе Мастела типичан је пример италијанског политичара који је био у коалицији и с десничарским и с левичарским владама. Мастела, који је био министар правде, и данас се сматра главним кривцем за пад владе Романа Продија 2008. године јер је криза наступила убрзо пошто је поднео оставку. Данашњи лидер централистичке партије УДЦ Пјер Фердинандо Казини, својевремено је чинио део коалиције бивше Берлусконијеве владе док је данас један од жустрих противника италијанског премијера.

М. Лаловић