О Уредби, тренерима и Министарству

Јуче, дакле по истеку уобичајене радне недеље, Министарство омладине и спорта издало је саопштење „забринуто због поновнекампањекоја се водипротив додељивања Националних признања и награда за посебан допринос развојуи афирмацији спорта”.

Истина је да нема никакве кампање за укидање Националних признања, то свакако нису два текста у „Спортском журналу” у којима су наведена имена седморице спортских радника који су, према мишљењуКомисије за ревизију Националних признања и награда, незаслужено дошли до признања и доживотног месечног новчаног додатка.

Петочлану комисију формирало је баш Министарство омладине и спорта, а у њему су поред представника овог министарства били и представници Олимпијског комитета и Спортског савеза Србије и института за упоредно право. Проблем је, међутим, у томе што готово две године налази Комисије нису стигли до јавности, а још више што ништа није урађено поводом њих. Седморка и даље прима месечну апанажу – заслужену или не.

У саопштењу МОС стоји да су надлежности Комисије биле да „преиспитује доделе националних признања, даје тумачење одредби Уредбе за доделу националних признања и награда за посебан допринос у развоју и афирмацији спорта;утврђује критеријуме за доделу националних признања и награда за посебан допринос у развоју и афирмацији спорта;разматра примену закона и других прописа из надлежности Комисије;доставља министру извештај о извршеном преиспитивању”, а затим се констатује: „Дакле Комисија НИЈЕ ИМАЛА,НИТИ ИМА ЗАКОНСКО ПРАВО ДА ОДУЗИМА НАЦИОНАЛНА ПРИЗНАЊА.Такође, Министарство омладине и спорта нема законско право да ретроактивно одузима признања која су већ додељена. Ако неко сматра да су нека признања незаслужено додељена, онда треба да се обрати онима који су у то време били на власти и одлучивали, или да се обрати суду”.

Значи, ако је неко незаслужено дошао до признања Министарство неће реаговати, већ то очекује од „неког” другог, можда баш од вас поштовани читаоци. Очекује од „неког” другог да се избори, ваљда на редовном суду, да се Уредба Владе Србије поштује, да новац пореских обвезника заиста оде само онима који су то заслужи на основу услова прописаних Уредбом.

Овде се не ради о „ретроактивном одузимању признања која су већ додељена”, већ само о одузимању незаслужених признања и тиме, заштити Уредбе, заштити Националних признања и заштити спорта.

У саопштењу Министарство наводи „да може да утиче на будућност и елиминише могућности за евентуалне злоупотребе” и да је у том светлу рад Комисије био драгоцен. С тим се је лако сложити, као и с мишљењем Министарства да су Национална признања „једноод најбољих и најзначајнијих системских

решења везанихза спорт која су учињенау последњих педесет година”, али баш због тога Министарство је дужно да их заштити и да са „прозваних” стручњака скине љагу, ако је Комисија погрешила, односно да онима чији се допринос у освајању медаља на великим такмичењима не уклапа у ставке Уредбе, одузме Национално признање. Трећег нема.

То што су проблематична признања додељена док је на челу ресорног министарства био други министар није ваљан разлог за не чињење, уосталом и сама Уредба је донета раније, па ипак Министарство омладине и спорта чини значајне напоре (и овакве) да је сачува као и све добро што она доноси нашем спорту.

Због тога се Национална спортска признања и награде за посебан допринос развојуи афирмацији спорта налазе и у дуго чеканом и стално новом предлогу Закона о спорту. У њему тренери и селектори више не конкуришу за национална спортска признања већ само за новчане (једнократне) награде за сваки постигнути успех.

Да ли је то добро и оправдано или не подложно је расправи. Постоје аргументи и за и против, али нема сумње да су на одустајање предлагача Закона од идеје да селектори и тренери и убудуће добијају национална спортска признања велики утицај имале уочене „неправилности”...

Ж. Б.