Систем је добар зато што сам жив

Шта ће бити с нама? Колико дуго можемо овако? Хоће ли се ишта променити? Каква ће наша деца изаћи из овог лудила? Имамо ли права на живот, градове, посао, слободу? Можемо ли да будемо другачији? Имамо ли право да се не слажемо са већином? Колика је цена свега тога? Ово је део питања која, више од деценију, постављају косовски Срби. Када се једна етничка, језичка, културолошка или верска заједница суочи са сопственом пропашћу и учествује у њој, а касније њени остаци имају дуго искуство континуираног продуженог нестајања – преобликује се свест о правима и доживљају сопственог положаја, а живот се своди на огољено постојање и фаталну утученост. Тада, на прво место, што је и природно, избијају пуко преживљавање, планови за одлазак (бекство), већина видова мимикрије (политичка, етничка, културна). Потпуна и систематска ликвидација градског и грађанског живота, сабијање у херметички затворене гето заједнице могла би се, у краћем периоду, некако и преживети да изнад сваког појединца не стоји Дамоклов мач коначног обрачуна у диригованом међуетничком хаосу. Расправа о људским правима на Косову и Метохији може почети одговором на питање како та права могу да изгледају и да се примењују у претполитичкој заједници заснованој на етничким циљевима. Та заједница, парадоксално, у себи садржи капацитет за савез са најмоћнијом силом света и ванинституционални (полуплеменски) механизам доношења одлука који фатално угрожава све оне који су слаби. Она је врло тешко „читљива” јер се њене елите формално и декларативно веома брзо прилагођавају спољним утицајима, а споро и тешко мењају по дубини, у свести, у односу према другима.

Да би могли јавно говорити о свом људском односу са Србима који су некад били у прилици да им помогну појединци из неколико дреничких породица су за то недавно тражили дозволу од локалних кланова и заслужних фамилија. Тражили су благослов за причу о томе како им је некад неко учинио нешто добро!

За Србе су предвиђена права, и то на два нивоа: колективна (енклавска и северноибарска) и појединачна (старци по градовима, ретки повратници и радници у администрацији). Енклаве су паралелни светови са толерисаном микросамоорганизацијом, њихова права ретко сежу изван граница гета где постају појединци суочени са новом реалношћу.

После деценије „развоја косовског друштва” не више од сто појединаца махом старијих од шездесет година у градовима на Косову има право на строго рестриктивaн живот. Иако су они конститутивни део града, његовог пређашњег развитка и мултикултуралности, етничка сила их је приморала да буду третирани као „бивши људи” и опасни сведоци постојања друге, ишчезле етничке групе.

Из десетогодишњег косовског контекста није могуће говорити о људским правима јер су она надградња; подразумева се да их прати одређени степен развоја друштва, институционална заштита и сигурност, изграђена свест и критичко мишљење да други и другачији треба да ужива плодове равноправности. Пред налетима сурове етничке силе међународна заједница је на Косову одустајала од ових принципа у три фазе. Стратегија „стандарди па статус” покрајине дала је катастрофалне резултате, па се онда прешло на пројекат „и стандарди и статус” који се завршио у ватри и етничком лудилу мартовског погрома 2004. године. Тог тренутка се прешло на фазу „статус па стандарди”, удовољавајући тиме косовској независности а људска права, њихова недодирљива вредност сели се у домен теорије и расправа о специфичним случајевима и нијансама.

Само некоме ко има угрожена животна права можете без замене укинути телефонске везе и искључити га из света без икаквих последица, без реакције јавности, без међународне бриге. Из тешког и тоталитарног наслеђа доминантних група, племена, идеологија и неслободе извлаче се безличне и мимикријске формуле и решења: ћути, може бити горе; сад је добро – како је било пре; ми смо за ово што је данас; дошло је њихово време... Оправдава се сопствена беда, тескоба и свест јер си доживљен и третиран и као сметња и као претња. Упада се у ону врсту отупљености која не говори о слободи и слободама јер сматра да ће их због таквог става мање имати, да неће добити новац, да ће нешто изгубити. На крају свих крајева, има ли већег пораза за једно друштво од закључка и става његовог појединца: систем је добар зато што сам жив!

*Новинар и књижевник Грачаница – Приштина