Шортеризација Београда

Када је пре пет година обновљен, Београдски џез фестивал је постао (и до данас остао) полигон на којем се непрестано сударају вапај за бољом (фестивалском) прошлошћу и жеља организатора да се окрене актуелном тренутку у џезу, који у доброј мери и сам живи од старе славе. Незахвалан је то посао. Поготово када правите манифестацију за коју, руку на срце, у Србији и не постоји права публика, с обзиром на то да џез клубова практично и нема. У ствари, имамо више фестивала него клубова и џез бендова – заједно!

У таквој ситуацији овогодишње издање БГ џез фестивала направило је прави мали подвиг окупивши током четири дана велики број оних који су били спремни да поделе своје време (и новац) са музичарима које никада нису имали прилике да виде на некој од овдашњих безброј телевизија. С те стране, ова четири београдска џез дана деловала су попут својеврсне „џез прајд параде“, где се мањина изборила за право да слуша нешто друго.

Да се разумемо, код свих музичких фестивала важи пре свега правило – колико пара, толико музике! И ту нема много филозофије. Уметнички директор фестивала Војислав Пантић и екипа која с њим реализује овај пројекат последњих пет година одлучили су да овај пут највећи део тих пара ставе на један концерт, на Вејна Шортера и његов акустични квартет. Био је то храбар, помало коцкарски потез, ставити половину својих жетона на један број. Испоставило се да је то вероватно био и најбољи потез Београдског џез фестивала у поменутих пет година.

Од када је пре тачно десет година први пут пред публиком свирао у пратњи Данила Переза (клавир), Џона Патитучија (бас) и Брајана Блејда (бубњеви), Шортер је са овом ритам секцијом уздигао своју музику на ниво где је мало музичара у историји боравило. У миру са сопственим демонима који су га годинама терали да експериментише са свим и свачим, Шортер је данас достигао музички зен. Пре неколико година, баш после концерта у овој истој постави, изјавио је: „Више ме не брине ако је нешто у мојој музици нејасно, компликовано... Кад човек дође у одређене године, почне да се изражава тачно онако како мисли, без обзира на то да ли ће га други разумети. Више ми се свиђа да у музици будем нејасан, него да све морам да дефинишем. Циљ ми је да музиком додирнем бесконачност, а њу је немогуће дефинисати.”

На свој генијалан начин, Шортер је музичар који обједињује многе врлине класичних композитора, од готово пучинијевског осећаја за мелодију до Равелове хармонијске комплексности. Када се томе дода виртуозност инструменталисте који је прошао све најзначајније џез поставе друге половине прошлог века, онда и није тешко прогласити овог 76-годишњег саксофонисту за живу легенду. Публика у Београду га је тако и дочекала, али је било питање да ли ће га са истим ентузијазмом и испратити, будући да Шортерова музика није увек „лак залогај“. Практично до последњег места попуњена велика сала „Сава центра” била је сигурно добра инспирација четворици музичара да отпочну магично музичко путовање у непознато, које је „у комаду“ трајало 70 минута, тако да они који су се ту нашли само реда ради (ипак је у питању свечано отварање!) и нису имали праву прилику да напусте концерт – уколико су то уопште и желели. А да је магија Шортерове музике мало-помало обузела готово све у сали најбоље говори то да су музичари после свега одрадили и два „поштена“ биса, уз френетични покушај многих да их дозову и на трећи!

Оно што је публика у Београду те вечери на отварању фестивала имала прилике да чује била је музичка структура коју је Шортер у суштини изградио с овим квартетом још у време албума „Footprints Live!” (2002). Отворене хармонијске линије, у грубим цртама скициране соло деонице саксофона које су често само кратки, спорадични коментар на задивљујућу интеракцију клавира, баса и бубњева, те невероватна комплексност ритмова која сваку деоницу претвара у нови изазов. Ако се о Шортеру навелико говори свуда, ваља гласно поновити да су Перез, Патитучи и Блејд без икакве сумње (барем када је у питању потписник ових редова) већ десетак година најинспиративнија ритам секција у џезу. И баш захваљујући томе, Шортер ће, као несумњиво значајан композитор и инструменталиста, остати упамћен и као концептуални вођа једног од најдинамичнијих квартета с почетка 21. века.

Наравно да је после оваквог старта све на фестивалу морало да буде „низбрдо“. Далеко од тога да ту није имало шта да се чује: шведска певачица Ригмор Густафсон је представила допадљив програм џезираних поп песама у пратњи гудачког квартета, Корнелије Ковач је своју музику ефектно провукао кроз нове аранжмане и (за ову прилику) повремено обојио џез нотама, италијански трубач Енрико Рава увек има шта да понуди својој оданој публици, холандски „Kraak & Smaak LIVE“ држао је публику у добром расположењу дуго у ноћ, а од домаћих „Pannonia Project“ новосадског басисте Владе Самарџића заслужује пун респект, баш као и клупска атракција „Зеркман Биг банг“ са својим наелектрисаним звуком Новог џеза.

Од преосталих „главних адута“ 26. БГ џез феста, Чарли Хејден, још један из галерије „легендарних“, већ дуго муку мучи да пронађе неки нови изазов у својој музици. Оно чиме се представио београдској публици у (такође практично до последњег места попуњеном) Дому синдиката је, сликовито речено, попут првих летећих машина на педале и покретним „машућим“ крилима у односу на Шортеров суперсонични млазњак! Хејденов Quartet West је током 25 година постојања имао звездане тренутке, али у њиховом музицирању другог дана фестивала једноставно није било ни превише ватре да усковитла те „остареле ноте“, нити довољно „хемије“ да би баладе из неких прохујалих времена заживеле нови живот. Много шта у наступу овог квартета било је те вечери предвидљиво и без правог изазова, „сервирано“ са сентименталном глазуром која би читав концерт можда и извукла у неком клупском амбијенту, али не и у великој дворани. Уосталом, чињеница да су управо завршили албум на којем им гостују певачице чија је популарност данас несумњива најчешће је и поуздан индикатор танушне инспирације.

За разлику од Хејденове екипе, пијаниста Џејсон Морен и његов трио „The Bandwagon“ и те како имају шта ново да кажу. Оформљен пре тачно десет година, овај трио је одмах преузео улогу џез реформатора, а Морен је у очима многих постао „геније модерне музике“ – нови Телонијус Монк! Наравно, свако поређење је пре свега поједностављивање, али нема сумње да је музика коју Морен већ десет година производи са басистом Тарусом Метином и бубњаром Нашитом Вестом готово увек на граници између авангардног и модерног, баш онако како је то Монк својевремено успевао да балансира. Њихов наступ последњег дана у (још једном испуњеном) СКЦ-у био је достојан завршетак успешног фестивала, постмодернистички преко семплова спакована музика, дрчна и самосвесна, виртуозна и стилски „упеглана“, баш као и Морен који нам је „уживо“ одшкринуо врата будућности џеза.

Када смо код тога, 26. Београдски џез фестивал је упркос свему (а посебно буџету) ипак колико-толико одшкринуо врата актуелне светске џез сцене, иза којих се крије још мноштво занимљивих ствари, али... као што је већ речено – колико пара...

Виктор Чикеш