Слобода око подијума

Кажу да се тамо негде у Њу Орлеансу од џеза прави пита. Од сочног џеза какав тамо кувају сигурно се може направити нека савијача или питуљица, нешто што се меси и увија, али остаје неухватљиво, и то би у Србији имало своју популарност. Тако долазимо до главног питања за сваког организатора џез концерта код нас – који џез је у Србији популаран?

Мало који. Џез је синоним за непредвидљив, градски звук, највише заснован на обећању апсолутне музичке слободе кроз уметност импровизације. У њему се ствари још увек дешавају, мењају, еволуирају, и нико не осећа да су листе хитова и видео спотови неком потребни. Међутим, код нас таква могућност није баш најбоље прихваћена од оних који мисле да је џез нешто о чему се све већ зна. Управо супротно од оног што би џез требало да буде, један значајан део џезерске публике уопште не воли њима сувишну слободу коју он нуди. Прави успех догађаја као што је Београдски џез фестивал јесте у томе што је неку нову, своју публику навикао на неочекивано, и тиме вратио авантуру у поимање џеза код нас.

Џез музичари и те како цене своју слободу, што се може видети и у фестивалским гардеробама. Рок концерти доносе своје лудило, слављење индивидуализма, па и окршаје са друштвом, али џез има непоновљив дух архаичне слободе, у којој је још увек све дозвољено. Тако се понашају и џезери иза сцене – као да су је они измислили.

Будизам Вејна Шортера   

Вејн Шортеров шеф продукције и тонац, перфектно позитиван лик и један од главних разлога зашто је цео бенд све време насмејан, успео је да нам језу низ кичму протера на пет минута пред почетак концерта. На страну његови успутни, ненаметљиви коментари о будизму, што је његова религија избора, као и самог Шортера – баш кад је концерт био предвиђен да почне, на питање да ли да позовемо музичаре да изађу на сцену, шеф продукције каже да то никако не радимо, јер ће они сами осетити кад треба да изађу. Како то? По инстинкту! Мислим да је тај приступ ипак мало превише либералан, и бенд некако обавештавамо да је време за излазак – на мало класичнији начин, показивањем пет прстију за пет минута до изласка на сцену. И наш инстинкт је прихваћен.

Како сте преживели Хејдена

Чарли Хејден је био љубазан са свима тек после концерта. На тонској проби смо схватили у чему је његова негативна репутација због које су нас сви менаџери и музичари на фестивалу питали „како сте га преживели“. Нека то остане велика тајна заната, али било је дугих тренутака кад је и овај промотор размишљао о томе како би било лепо да се налази макар на другом делу града, ако већ не планете. Кључно питање које је мучило иначе на сцени изванредног Хејдена било је заправо зашто свира у мањој сали од Шортера и ту помоћи није било. Олакшавајућа није могла да буде ни чињеница да се Дом синдиката касније показао као добар избор по броју продатих карата за овакав концерт, те историјски мост ка 1971. и првом издању овог фестивала на коме је Хејден свирао на тој истој бини, чега се и он са топлином сетио у уводном обраћању публици. Ко зна шта се дешавало између две поменуте величине некада и негде у Америци шездесетих...

„Вива Брасил”

Азимут су изгледом можда највише личили на путнике из мањег провинцијског града, али топлина којом су комуницирали са околином освојила је све људе. Ово је било лепо постигнуће ако се узме у обзир да не говоре ниједан шире познати језик, јер бразилски португалски то није. Један члан састава, Иван Цонте, претпоставља да уме да разговара на енглеском, и ми му верујемо – али се све време чини да га је научио из комичне ТВ серије, што вероватно и јесте, јер барата углавном фразама у рангу обраћања на улици и градском превозу. Тим је компликованије било пажљиво им сигнализирати да је време за сцену – определили смо се да им назначимо тај моменат тако што смо им показали у правцу бине, пропративши одсечан покрет руком ефектним речима „вива Брасил“, на шта су сва три члана углас одговорила тихим, побожним „вива Брасил“ и истрчали да одушеве публику.

Алис у мраку

Неки музичари, пак, себи дају толико слободе, да и сами себи постају сметња – док је Енрико Рава истраживао само Скадарлију, већи део француског Националног џез оркестра био је радознао да истражује цео Београд и неухватљив до те мере да се и само руководство састава понекад питало где се налазе неки од 12 музичара, чак и док је проба трајала – овај задатак је постао знатно тежи кад је у ширем центру града нестало струје. И док су се Французи тражили и нашли да би одржали значајан концерт касније, из мрклог мрака је изненада изникао састав Алис Расел коме се веома допало да седи у тами са нама и ћаска, пошто организатор концерта и бенд мало шта могу да ураде у граду без електричног напајања. Овај пријатељски приступ наставио се и касније, те је Алис имала сесије дружења са девојкама, женама и тетама Београда, код којих је необично популарна, јер каналише нека само њима позната лудила.

Брачна свађа

Последњег дана трачева има на све стране: нови афро-денди генијалац Џејсон Моран среће атрактивну пријатељицу са Фејсбука, откривамо да су Швеђани Магнус Линдгрен и Ригмор Густафсон били младић и девојка некада, о чему ништа нисмо знали кад смо их одвојено позивали, док израелско-њујоршка Рут Регев наступа са мужем за бубњевима, где је многим мушкарцима и место, али га погрешно најављује као особу пореклом из Македоније, уместо Молдавије. „Толико ме познаје“, добацује јој муж. Географски вратолом окончава се иза сцене брачном полусвађом, уз њен избор локалне дуњоваче за пиће вечери, али то је већ нека друга прича о сасвим приватним слободама и женама које су поштено служиле војску.

Аутор је програмски менаџер Београдског џез фестивала