Прича из „легионарског раја”

Обично су бежали од грехова пређашњег живота, ма какав он био. Легионари, проказани плаћеници, одувек су били на лошем гласу. Као застава колонијализма али и брана жудњама за независношћу селили су се након сваке ослободилачке револуције све даље. Тако су и у Тунису остали до 1956. године и стицања независности. Били су присутни још неко време у овој лепој земљи, „невидљивији” него пре и лагано се премештали ка југу Африке, Чаду, Малију.

Они којима су истицали уговори остајали су као „бродови насукани на стење”. Без гесла „Легија патер ностра”(Легија наша домовина) и дрила нису функционисали па су завршавали тамо од чега су и бежали. У стварном животу, међу обичним људима, уз законе права а не јачег. Ретки су се прилагодили и остали на местима где су враћали дуг, домовини, породицама или правди.

У безводним брдима обода Сахаре, у утврђењу у ком је провео тешке дане, „заостао” је својевремено официр из тужне колоне која се паковала са каменог „предворја пакла”. Не само да се развео од „своје домовине” већ је успео да откупи бившу тврђавицу пар километара од месташца Татуина на југу Туниса и направи хотел „Санго”. Праву оазу за туристе који долазе због очаравајуће Сахаре. Каже да се зове се Пол, мада може и Жан, Гијом или како већ желимо. Има око 70 година, у доброј кондицији, делује мирно, али не ведро. Не питамо га за порекло, право име и родно место, то су и сад забрањена питања. Помало театрално не жели да се слика и уместо тога показује зидове хотела. Хронолошки поређане, дрвене рамове са црно белим фотографијама, из разноразних кампања. Тропске униформе боје песка са белим капама као крунама, исечци из новина, на француском, арапском, сигналне заставице, ордење. Сећања на битке у којима је учествовао или не на тлу арапског Магреба, сада су само мамац за туристе.

У кружном делу бивших спаваоница где су некада били жичани кревети и душеци пуни стеница напуњени морском травом и саргијом, данас је рецепција. На годинама углачаним каменим блоковима и даље се виде сенке некадашњих сошки за пушке, а бивше самице су луксузне хотелске собе.

Пол је ћутљив саговорник, не каже одакле му новац за овај делић раја, јер легионарска плата и садашња пензија засигурно нису довољне. За извлачење артешке воде из дубина у овој безводној пустоши. За карипско плаветнило базена и заливање шљаке на тениским теренима јер, ексцентрични туристи из Европе  хрле са малог аеродрома у Дузу овде на одмор. Да наново осете, макар на кратко, дах некадашње колонијалне силе. Мисли да су заласци сунца фантастични, прелив боја на филмском платну стена и песка, а како су по овим брдима јездиле многе војске још увек има антиквитета. Туристе привлачи све: оазе, живот Бербера у пустињи, једрење по пешчаним динама, авиони са малим моторима и лет изнад бескрајне Сахаре. Као сценарио преузет из култних филмова „Чај у Сахари”, и „Енглески пацијент”.

У ресторану, поред тунижанске и француске кухиње, ту су модификовани легионарски оброци. Јагњећа ребарца на жару, увезана канапом уз печену рендисану дињу, кромпир и кус–кус. Велике порције одсликавају некадашњу „вечну” војничку глад. Све делује нестварно када у овој пустоши уђете у климатизоване собе, трпезарије и седнете у удобне кожне фотеље уз воће, кафу, коњак и цигаре, а споља је 40 степени у хладу. Крупни, црнопути келнери, чини се Нубијци, као да су изашли из строја овог некадашњег легионарског заповедника вешто и гипко подижу посуђе са стола. Кувар, такође огромни Мароканац, провирује због звука непознатог му језика – још увек на опрезу. Беспрекорно је чисто, крај базена, у луксузним лежаљкама под сунцобранима и хладу еукалиптуса леже гошће и уживају тамо где су некад стројеви плаћеника марширали. Пол показује слике са Џорџом Лукасом који је боравио у овом  хотелу док је бирао пејзаже и исценацију за своју сагу „Ратови звезда”. Али од свега је узео само име оближњег градића Татауина за родну планету главног јунака. На кратко питање одакле смо, једино које нам је поставио, не реагује кад чује за Београд и Србију, као и да не зна да постоје. Окреће леђа и полази до рецепције да види ко је стигао од нових гостију из тек пристиглог џипа са аеродрома у Дузу. На поздраве се није ни осврнуо а иза њега је остала тешка празнина, па у комбију ћутимо док се удаљавамо кроз врелину Сахаре. Туризам је осим плажа и шопинга постао и нешто ново, узбудљиво, необично али управо то и привлачи савремене светске путнике, а тога је Тунис препун. Полазимо ка Сахари, људима из пустиње и новим тунижанским причама.