Завођење давно заведених

Једног јутра, на прагу неког џез заљубљеника нашао се коверат адресиран „најбољем бубњару на свету“. Не отварајући га, дописао је „Елвину Џонсу“, као и адресу еминентног бубњара коју је пронашао у именику, па убацио коверат у поштанско сандуче.

„Неко је грубо погрешио“, закључио је Елвин када му је стигао коверат – није га отворио, већ је прецртао своје име и написао „Максу Роучу“, променио адресу и вратио назад у пошту. „Хм, па ја нисам најбољи бубњар на свету, то је Бади Рич“, помислио је Роуч. И он, не отварајући коверат, написао је Бадијево име и адресу, па отишао до најближег сандучета. Када је Бади Рич примио коверат, самозадовољно се осмехнуо и напокон га отворио: „Драги Ринго...“, писало је унутра, а пошиљалац је, наравно, мислио на Ринга Стара, бубњара „Битлса“.

Виц који је славни џез критичар Томас Конрад испричао за столом најстарије београдске кафане „Знак питања“ у предвечерје 26. Београдског џез фестивала био је владајући тон седмодневног урнебесног надигравања петнаестак водећих џез пера из САД, Енглеске, Италије, Аустрије, Шпаније, Француске, Македоније и БиХ. Естонка Мадли-Лис Партс је пре три године ово друштво прозвала – Београдски бенд. „Драги Ринго“ перфектно описује место џеза на маргини популарне културе, због чега свака нова акција окупљања светских џезера у овом граду представља путовање у непознато. Колико нас има? Да ли смо спремни да ослушнемо њихове поруке? Чиме ће нас овог пута завести?

Шортер тражи беџ

Седим са Вејном Шортером у сунчано октобарско јутро после концерта. Ћутимо. Док посматрам његове руке, чујем пет тонова којима нас је претходне вечери заводио. Говори ми очима, погледом пуним радости: упијам ту велику причу о џезу, љубави, животу – „чисти зен“, описаће га касније Милан Влајчић. Прилази фотограф који се ту случајно затекао: „Учините ми срећу да Вас сликам“, обраћа му се. Вејн се окреће камери, очи играју у ритму музике коју смо слушали, на глави качкет са натписом Београд. Још један осмех за „до виђења“, а онда прстом показује према мом реверу. Скидам беџ фестивала и пружам му га – качи га одмах, настављајући џез ходочашће са драгом успоменом тик поред срца.

Београдски басиста

Увече су нас музиком завели Ерни Вотс и Алан Бродбент. Овације после њихових соло деоница су толико одзвањале салом, да је велики шеф Чарли Хејден зауставио бенд, настављајући свирку тек кад се публика потпуно умирила. А Хејден нас заводи успоменом на забаву у америчкој амбасади у Београду после концерта са Орнетом Колменом 1971, уз флашу шљивовице коју су искапили Дјуи Редман и Сони Стит. „Пришао сам Нели Монк и упитао је да ли бих могао да засвирам са њеним супругом“, сећао се. „Потврдно је климнула главом, а ја сам појурио у хотел по бас. Кад сам се вратио, са Монком је већ свирао један од београдских басиста...“ После концерта обећавам да ћу му на рецепцији хотела оставити преснимак наступа из 1971. Три сата касније зазвониће телефон: „Здраво, овде Чарли! Ово је сјајно – знам шта ћу да слушам у авиону! Имаш ли и Дизија?“ Потврђујем. „А Мајлса и Дјука?“ И њих. „Пиши адресу, платићу ти.“ „Биће ми част да Вам поклоним“, одговорио сам.

Из подрума до Месеца

За време концерта Националног џез оркестра из Француске добијам поруку да хитно сиђем у подрумски бекстејџ на договор са данском певачицом Сине Ег – хоће да помере сутрашњи одлазак за неколико сати касније да би мало прошетали градом. Силазим и затичем квартет око неког старог пијанина: Јакоб Кристоферсен цепа „страјд“ по прашњавим диркама, Мортен Рамсбел распалио „вокинг“ контрабас, Мартин Андерсон „кува“ метлицама по добошу, док се Сине између њих заводљиво увија певајући „Fly Me To The Moon“. Хитам напоље да доведем Мићу Марковића, успут покупим и Јелену Копривицу и Дарка Ћиркова – ето журке где јој место није!

Мића Марковић се распитује за свог пријатеља из Данске, сви га познају, кажу – он је легенда. Сутрадан ће се у разговору са аустријским новинаром Отмаром Кламером поменути Карлхајнц Миклин, вишеструки гост Београдског џез фестивала. „То ми је један од најбољих другова“, каже Кламер, и бира његов број. „Хало, Чарли? Ево ме на београдском Ушћу, неко хоће да те чује...“ Да ли су се можда подсетили завођења уз саксофон у време заједничких студентских дана у Грацу?

Реутини проблеми са географијом

Израелска тромбонисткиња Реут Регев није омашила само земљу порекла сопственог мужа (Македонија уместо Молдавије)! У најави за нумеру „Montenegro“ сазнали смо да је била инспирисана пожаром у хотелу у Подгорици током прошлогодишње турнеје са Елиотом Шарпом и хуком/брујањем вакуумских чистача у ходницима хотела. У ствари, тада схватам да је нумера требало да се зове – „Србија“. Јер, пожар о ком је причала букнуо је у београдском хотелу „Парк“ у коме су се задржали на пропутовању за Црну Гору, 16. новембра прошле године. Како би нас тек тад завела да није побркала лончиће?

Последњу овогодишњу вечеру Београдског бенда обележавају дуван-чварци, срнећи паприкаш и домаће вино у „Кафаници“ над Кошутњаком, и, наравно – Вејн Шортер. Чита се рецензија Виктора Чикеша из сутрашње „Политике” (Игор је изврсно преводи на енглески), а потом се наставља стара дискусија, најпре исцрпно о Шортеру, а онда ипак и о осталима. Највише их је изгледа завео Енрико Рава. Објављујем пет минута за жеље: свако за столом узвикује по једно име, а онда бенд „одобрава“. Поноћ се ближи, представа траје, клуб Вокс је близу, а тамо се игра до зоре…

Аутор је уметнички директор Београдског џез фестивала