Пепељуга из циглане

Нови Сад – Ако модерне бајке постоје, онда је то прича о Пепељуги из циглане. Било је давно, када се сиромашна девојчица играла сама у селу Локу код Титела. Бела деца су је избегавала јер је Ромкиња, али девојчица је била довољна сама себи. Када су јој се родитељи развели, имала је шест година. Са мајком и старијом сестром је прешла у Жабаљ. Мењале су станове као подстанари, мајка се запослила у циглани као физичка радница. Преносила је блокове цигала од јутра до мрака, а када би се увече коначно докопала слободе, у некој од уџерица, девојчици је говорила себи само једно: „Мораш завршити школу и успети”.

Девојчица се запослила у циглани. Теглила је цигле од јутра до мрака, мушкарци су понижавали лепу девојчицу која се претварала у девојку, ноћу је плакала и понављала гласно оно што јој је говорила мајка... Више од двадесет година касније, мр Марија Александровић, директорка на пројекту инклузије ромских ученика у средњим школама у АП Војводина, одбија да одемо до капије фамозне циглане и фотографишемо је.

„Не желим да се сетим тих дана псовки и увреда, не желим ни да видим то место”, каже тридесетосмогодишња функционерка војвођанске владе у својој канцеларији, на чијим зидовима су њене заједничке фотографије са мајком, сестром и братом.

Телефон непрестано звони. Родитељи ромске деце се распитују за стипендије, жале јој се на неподношљиво тежак живот, мисле да разговарају са неким од бирократа који ће их после минут или два откачити. Марија их брзо разуверава: „Верујте, добро знам како вам је”.

Епско-лирска поезија о болном животу војвођанских Рома из равнице, која је била тема њеног магистарског рада, магична је као и њена судбина. Почела је са дна, успињући се на друштвеној лествици без помоћи државе, финансијских донација из Брисела и мантри о укључивању Рома у свакодневни живот, што је једна од десет европских заповести за следећу годину, које треба испунити како бисмо добили статус кандидата и почели преговоре за улазак у ЕУ.

Срећа је за владу што ће управо Марија, као председница Одбора за образовање у Ромском националном савету, бити једна од оних који спроводе конкретне пројекте у домену образовања, кључног проблема ромске заједнице.

„Можда глупо звучи, али ја сам одувек знала да ћу бити професор српског језика и књижевности, још у пољопривредној школи. А могло је да испадне другачије. Удала сам се млада, за човека који није радио, па смо живели у породичној кући његовог оца, у време највеће хиперинфлације 1993. године. То није била продаја, већ тинејџерска љубав. Родила сам сина, али се брак после годину дана распао. Вратила сам се мајци у Жабаљ, почела да радим на њивама како бисмо преживеле. Онда ме мајка запослила у циглани. Једног дана, на ногу ми је пао бетонски блок и сломио прст. Схватила сам да морам да бежим из Жабља”.

Отишла је у Нови Сад и почела да чисти стамбене зграде. Путовала је градским превозом носећи кофу, четке и детерџент у рукама. „Осећала сам се као у циглани. Добијем да чистим зграду од шест, седам спратова, молим станаре да напуним кофу топлом водом, они ми тресну врата пред носем. После изађу да провере да ли сам очистила испод отирача. Једном је почела да ми цури крв из носа, ја се вратим кући и заплачем: „Мајко, ово је пропаст. Свој образ сам ставила у џеп”. Она ме је тешила: „Не, ти само поштено зарађујеш за хлеб”.

Више од годину дана је чистила степениште, сакупљајући новац за студије. Коначно је имала циљ и намерно је на посао долазила обучена као госпођица, затим је облачила униформу спремачице, дизала нос и марширала са кофом и четкама Новим Садом. „Понижење, то је једина реч које се сећам”, каже она, памтећи како је мајка наговорила да упише ванредно за кувара, али је и то било узалуд. Јављала се на огласе, али када би је газде виделе, схватила је: „Нико не жели да им Роми спремају храну. Опет сам била несрећна и јадна”.

Коначно је уписала српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Упознала је познатог ромолога Трифуна Симића и Свенку Савић, која је укључила у пројекат менторске подршке ромским студентима. Прве године студија, била је стипендиста Фонда за отворено друштво, а затим је радила још два посла: као пи-ар у Кер интернешенелу и у Екуменској хуманитарној организацији, са ромском децом у насељу Бангладеш.

„Учила сам у аутобусу, на релацији Београд–Нови Сад. Дипломирала сам и мој живот је добио другу димензију. Када сам уписивала студије, било је свега још четири или пет Ромкиња на факултету. Ове године смо уписали 200 Рома”.

Она је свесна да Влада Србије за Роме чини много више од појединих земаља Европске уније, али поручује младим Ромкињама да преузму судбину у своје руке, зацртају циљеве, а затим сруше препреке и предрасуде. „Превише смо скромне и клонемо пред понижењима. Када сам спремала магистратуру, у влади сам радила до 16 часова, а онда одлазила у Матицу српску и читала до увече. Потом бих трчала кући и учила са сином. Ипак је пресудна улога родитеља који морају да подржавају своју децу и схвате да је њихово образовање кључно”, прича Марија.

Сада се пред њом отварају сва врата. Из САНУ је добила позив за предавање, спрема докторску дисертацију, али понекад се догоди да оде у госте код пријатеља у неку од зграда које је чистила и тада је преплављују болна сећања.

Циглана у којој је радила је затворена. Марија живи у породичној кући у Жабљу са шеснаестогодишњим сином Иваном, који сања да се бави политиком. Са њима је мајка Драга. Та храбра жена је подигла породичну кућу на кредит, штедећи од скромне плате, никада није научила да чита и пише, али је коначно спокојна, јер је њен сан остварен. Маријина сестра Негица је шеф кухиње у једном ресторану на путу Зрењанин–Жабаљ, што значи да су се времена променила. Ромкиња ипак може спремати храну за „беле”. Маријин брат Сава је дипломирао економију и ради у новосадској Градској кући.

Марија је, после разговора за „Политику”, отрчала по свој први аутомобил у животу, половни „југо”. Возиће га до пролећа, а онда ће купити кола која више одговарају њеном карактеру. Биће то „голф”.

„Заслужила сам то, него шта!”, рекла је, пребацујући нехајно црвену мараму око врата.
Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------
Стипендирање средњошколаца Војводине
Марија Александровић предаје ромски језик и књижевност на високој струковној школи за образовање васпитача у Вршцу. Од следећег семестра предаваће културу говора и књижевност за децу.

Председница је невладине организације Истраживачи Роми и води Женску мрежу Војводине.
Међутим, њен посао директора на пројекту инклузије ромских ученика у средњим школама сматра најважнијим.

– Ово је четврта година тог пројекта. Прве године, програм је обухватао 355 деце од првог до четвртог разреда средње школе, који су добијали 48 евра месечно.