Оперативац ОСС у Бриндизију

Од нашег сталног дописника

Њујорк, новембра – Мане Вујновић из села Витуњ код Огулина 1912. у Америку, у Питсбург, као и многи Срби пре њега, стигао је „трбухом за крухом”, али и да би избегао да у Првом светском рату пуца на своје као редов аустријске војске.

Три године касније, добио је сина Ђорђа. Када је Ђорђе две деценије потом завршио гимназију, пожелео је да студира медицину. Али од очеве плате у питсбуршким челичанама није претицало да се плати колеџ. Српска заједница је међутим понудила стипендију за студије у Београду, што је цела породица са олакшањем прихватила.

У Београду Ђорђе Вујновић је положио испите са прве четири године студија, тамо се заљубио у једну лепу и паметну плавушу Мирјану и са њом се потом оженио. Преокрет у земљи, прво приступање Тројном пакту, а затим од Енглеза подстакнут пуч који је довео до бомбардовања Београда у којем обоје умало нису погинули, натерао их је да се прво склоне у Будимпешту, а потом су месец дана боравили у Турској, годину дана у Јерусалиму, да би доспели у Каиро.

„За Видовдан 1942. године, у Каиру сам отишао у једну руску цркву на службу за Србе, којој је присуствовало много официра и војника”, казује нам Ђорђе у свом стану у Квинсу, Њујорк, о догађајима који су неочекивано преокренули његов живот.

„У једном моменту видео сам да су у цркву ушла и три Американца. Препознао сам их по томе како су обучени: нису били у униформама јер Америка још није била ушла у рат са Немачком.

„Кад су изашли из цркве, ја сам им пришао и представио им се: да сам и ја Американац, али и Србин и да је мени Видовдан веома значајан дан. Питао сам их онда шта они раде у Каиру? Један од њих двојице, онај старији, на то је рекао да је и он Србин. Касније сам сазнао да је у ствари Словенац, али се тада представио као Србин. Онда ми је објаснио да је у Првом светском рату био други по рангу у српском ваздухопловству. Неки Тошић је био први а он други. После рата је отишао у Америку, а на моје питање шта сада ради рекао ми је да управља ’Пан Америкеном’. Распитивао се за једног младића из Србије који је дошао са мном, јер је хтео да му понуди посао. Али тај момак је у међувремену отишао из Каира, Ја сам му на то рекао – ако имате посао, дајте га мени. Позвао ме је после у канцеларију, где сам попунио неке папире и његовој секретарици дао све податке о себи. Поздравили смо се. Не много потом, речено ми је да сам примљен, и да ћу добити службену карту за ’Пан Америкен’.

„То је било време када је Ромел брзо напредовао, заузео Тобрук и био сасвим близу Александрије. Ако би ушао тамо, пресекао би пут за целу Африку. Ја сам се бојао тога и отишао да питам мог, америчког, генералног конзула да ли ће бити евакуације Американаца. ’Не, не брините се, наши интереси ће бити сачувани, заступаће нас Швајцарци’, одговорио ми је он.

„То ми није било много убедљиво. Био сам код њега онда три пута, и три пута ми је казао исто… У ствари, лагао ме у лице.

„Са авионским картама које сам добио, био сам 1. јула ујутру на аеродрому да бих са Горданом ушао у први авион за евакуацију. За тај исти авион чекало је пуно важних људи, шефови нафтних компанија, са својим породицама, који су такође хтели да што пре оду из Каира.

Завршили смо у Акри, Гана, где је база ’Пан Америкена’. Тамо сам провео око три месеца. Гордана је међутим морала да продужи за Вашингтон, где је добила посао секретарице амбасадора у Југословенској амбасади.

„Станица ’Пан-Ама’ претворена је у међувремену команду ратног ваздухопловства. Добио сам чин потпоручника. На том послу остао сам око два месеца, кад ме је командант командант позвао и изнео ми да имају велике бриге са базом у Нигерији, где је било око 2.250 војника, којима је командовао један Ирац, коме је, како сам потом видео, било важније да игра поло са Енглезима, него да брине о свом послу. Предложено ми је прекоманду у Лагос, да тамо будем помоћник тог Ирца.

„Тај командант, пуковник Ларс Кристоферсон, отац данашњег глумца и музичара Криса Кристоферсона, дошао је после месец дана у инспекцију и уверио се да мој ’Енглез’, мајор, заиста лоше обавља свој посао, па је о томе реферисао вишој команди. Резултат је била смена мог надређеног и наредба да ја преузмем команду базе у Лагосу. Унапређен сам у поручника, само после три месеца стажа. По повратку у базу, прво што сам урадио било је да уведем правила службе и дисциплину.

„Убрзо су ме посетила два официра ОСС-а, тајне службе која је одговарала дирекнто председнику (претеча ЦИА – прим. нов.), који су тражили да пређем да радим за њих. Пошто су ми искуснији људи саветовали да то као одличну прилику прихватим, дао сам оставку на положај у војсци, и убрзо се нашао у Америци, где сам око месец и по дана био на специјалној обуци, да би ме онда послали у Италију, прво у Бари, а онда у Бриндизи. Тамо сам веома брзо унапређен у шефа за операције, са дужношћу да припремам људе који иду на лице места у земљама на Балкану, код партизана или четника, код Грка или код Италијана.

„Прекретница је било једно писмо које сам добио од жене, у коме ми каже да је сазнала како је неколико стотина америчких авијатичара у Србији, на територији коју држи Дража Михаиловић и да их његова војска храни, лечи и чува од Немаца.

„На крају, Мирјана ми је поручила да би они требало да се евакуишу...”

Милан Мишић

Сутра: „Операција Хелијард”