Рокери на сцени, класичари у души

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века рокенрол се нашао на специфичном раскршћу. Ако су се његови протагонисти, али и публика, до тада задовољавали хитовима не дужим од четири минута, са релативно једноставним аранжманима, наступило је време када је требало доказати се у мало сложенијим делима. А ту су постојала, углавном, два пута – приклањање џезу, или излет у воде класичне музике.

Музичари који су током школовања стекли свирачке вештине и суштински упознали дела Баха, Бетовена, Чајковског, Мусоргског, Дворжака... знали су у ком правцу да крену – створили су, такозвани, симфонијски рок. Или скраћено – симфорок. Међу таквима је био и Кит Емерсон, врсни клавијатуриста и композитор, члан британске групе „Најс”  која је свету подарила изузетан албум – „Свиту пет мостова”.

„Свита пет мостова” компонована је за велики симфонијски оркестар, у маниру класичних музичких дела а, по позиву, за Уметнички фестивал у Њукаслу (Велика Британија). Премијерно је изведена у пуној оркестарској верзији и под диригентском палицом Јозефа Егера, 10. октобра 1969. Верзија која се нашла на плочи снимљена је недељу дана касније у Кројдону.

Сам назив свите односи се на пет мостова који у Њукаслу премошћују реку Таин, а садржи пет ставова: Фантазија, Други мост, Корал, Фуга и Финале. Иначе, на самој плочи се налази још неколико класичних дела међу којима су „Интермецо” Јана Сибелијуса, став из „Патетичне сонате” Петра Иљича Чајковског, па чак и једна симбиоза композиције „Кантри пај” Боба Дилана и Баховог „Бранденбуршког концерта бр. 6”. Ову последњу „играрију” Емерсон је касније окарактерисао као – прву инструменталну класичну протестну композицију!

Како је написао музиколог Мајк Дежане, албум „Свита пет мостова” је прави пример прогресивног рока из седамдесетих година прошлог века, са свим неопходним елементима: наглашеним преплитањем синтисајзера и електричне гитаре са симфонијским оркестром, уз изразиту ритмичку подршку бубњева и баса, и као централном идејом – фузијом рока и класичне музике. „Осам композиција посвећених урбаној структури и животу у радничком Њукаслу једнако су и сликовите и сложене”, закључује Дежане.

Са друге стране, по мишљењу једног љубитеља симфорока: реч је о интригантном, претенциозном, класичном, дугачком, досадном... али, истовремено, заиста узбудљивом и, дефинитивно, веома оригиналном албуму, који свакако треба имати у колекцији – и слушати...

Али, вратимо се на почетак текста. Симфонијски рок је поткатегорија такозваног прогресивног рока, а реч је о својеврсном спајању рок и класичне музике. Једно време овакви покушаји су се сводили на прилагођавање краћих класичних композиција постави рок састава – клавијатура, две гитаре, ритам секција – да би се у каснијој фази школованији музичари окренули стварању озбиљнијих дела, која су по структури сасвим прилагођена класичним.

Главни протагонисти симфорока су, осим групе „Најс”, из које су касније настали „Емерсон, Лејк и Пламер” и „Рефјуџи”, били и „Кинг Кримзон”, „Ренесанс”, „Џенезиз”, „Јес”, „Пинк Флојд”, „Фокус”...