Стварна искушења европског пута

Наставак реформе правосуђа, изручење Младића и Хаџића, независност регулаторних тела, нови закон о финансирању странака, власништвo над мандатима, регионалнa сарадњa, контрола захтева за азил, унапређење положаја Рома, закон о реституцији и наставак реформи – чине листу десет циљева српске европске политике. Наведени циљеви су јасни, а политички лидери имају амбицију да их остваре у следећих годину дана.

Реформа правосуђа уз корекцију досадашњих пропуста, као и строжа контрола азиланата, ствар су надлежних министарстава која, што декларативно, што оперативно, теже усвајању европских стандарда тако да се ови циљеви уз одговарајућу операционализацију могу реализовати.

Скуп политичких препорука (укидање императивних мандата, нови закон о финансирању странака, рад независних регулаторних тела) тест су спремности партијских елита да прихвате либерално начело ограничења политичке власти. Без ефикасног спровођења „политичких еврозаповести”, Србија ће остати вечити заробљеник партијских елита несклоних контроли, одговорности и смењивости. У читавој причи о политичким циљевима парадоксално је да њихова реализација зависи од самих политичких елита. С обзиром на дубоку укорењеност „странчарења” на нашој политичкој сцени, те на имуност политичких руководстава на притисак јавности по наведеним темама можемо очекивати само делимичну корекцију поменутих обавеза.

,,Ромско питање” је ствар дугорочног социјалног процеса, тако да положај овог дела популације тешко да може битније да буде промењен у периоду од само годину дана. За овај процес нема великих препрека. Ипак, пословична немарност државе уједињена са недостатком новца и искуства у решавању овог проблема, као и постојање читавог низа других тешких проблема, учиниће овај циљ, у најбољем случају, делимично реализованим.

Због притиска Брисела и мањка средстава, реституција ће највероватније бити третирана као закон са одложеном применом. У условима сиромаштва, исправљање неправди, ма колико било оправдано, сачекаће нека боља времена.

Оно што важи за реституцију, у великој мери се односи и на концепт економских реформи. У политички хетерогеној влади која „троши” последње године мандата, у држави исцрпљеној економском кризом и суоченој са императивом да обезбеди услове за голи опстанак становништва, политички и социјално „скупе” тржишне реформе тешко су оствариве.

Окончање сарадње са Хагом најмање је предвидива околност српске политике. У склопу европских послова подразумева се да држава треба да уради све да ухапси и испоручи Младића и Хаџића. Политичка воља на нивоу власти постоји, а за претпоставити је да отпор једном таквом чину не би био већи него у случају хапшења Слободана Милошевића или Радована Караџића. Уз то, јасно је да новог холандског „попуста” неће бити.

Изградња добросуседских односа у региону има за циљ да читав регион ослободи тензичне политичке климе и учини га бесконфликтном зоном. И поред великих искушења у односима са Хрватском и БиХ, најтежи испит европске политике Србије су односи са Косовом. У складу са заједничком резолуцијом Београда и Брисела у УН, за очекивати је да ће, упркос отпору дела опозиције и јавног мњења, бити решени неки од најмање спорних проблема између Београда и Приштине.

Европске заповести нису примамљиви политичко-медијски слогани попут пароле о „Великој Србији” или пак предизборног обећања од сада већ фамозних хиљаду евра од продаје јавних предузећа. Ови циљеви су реално испреплетани са нашим свакодневним животом. Дефинитивно, захтевају ред, рад, одрицања, болне компромисе и суочавање са стварношћу. Због свега наведеног, они су стварна искушења европских интеграција Србије.

У садашњим околностима опште социјалне апатије, притајеног беса и политичке конфузије, потребно је европске циљеве српске политике појашњавати грађанима и постепено, према могућностима, реализовати. Разлог је јасан: њихово потпуно или бар делимично испуњење, учиниће ову земљу подношљивијим местом за живот.

*Политички аналитичар