Бриљантни Борис Комненић

Радња драме „Државни службеници” Роналда Харвуда дешава се тридесетих година прошлог века у Лондону, протагониста је Рејф Вигрем, државни службеник који одлучује да се супротстави политици своје владе, заснованој на лажима и манипулацијама. Питања моралне одговорности, етике, савести, части, која се у комаду постављају, свакако су изузетно значајна, али начин на који им Харвуд приступа, документаристички и дидактички, наиван је, позерски, стерилан и превише конвенционалан.

Имајући у виду слабе идејне, формалне и стилске могућности текста, редитељка Ђурђа Тешић добила је прилично незахвалан задатак. Она се у томе солидно снашла, јер није погоршала и тако лошу ситуацију. Режија је суздржана и прецизна, карактерише је једна фина елеганција, ненаметљива, суптилна употреба светла и музике (композитор Владимир Пејковић), функционално коришћење простора (сценограф Игор Васиљев).

Сцена је подељена на два дела – десна страна представља стан Вигремових, а лева простор Министарства иностраних послова, што омогућава брзу и динамичну промену призора игре. Глумачки домети су различити. Вања Ејдус-Костић са успехом обликује Аву Вигрем, сугестивно, хипнотички, готово и метафорички, редукованим средствима гради лик храбре, поуздане и дискретне Рејфове супруге. Борис Комненић је бриљантан у улози Дезмонда Мортона, крајње циничног обавештајца који подржава Рејфове одлуке, игра га раскошно и енергично, подвлачећи његове комичке стране, понекада до кловновских димензија.

Са друге стране, Вук Костић, у улози Рејфа, није уверљиво представио лик тог снажног појединца који одлучно устаје против лицемерја система за који ради, одбијајући да буде метафорички слеп, послушан и инертан. Његова игра нема потребну дубину, сложеност и рафинирани интензитет, а резултат тога је један крњи, неубедљиви лик. Миодраг Кривокапић у улози сер Волтера Рансимана, послушног државног службеника, такође је играо на површини, декламативно и натегнуто. Ни наступ  Љубивоја Тадића, у улози сер Роберта Ванситарта, није посебно упечатљив, због млакости и безбојности.

„Државни службеници” су најновији Харвудов текст чија је светска премијера била на сцени Народног позоришта у Београду. Осим формалне атракције коју ова чињеница подразумева, штета је што разлози за постављање овог комада на нашу сцену нису дубљи, озбиљнији, идејно оправданији, већ се исцрпљују у тој површној ексклузивности. Концепт „драме са моралном поруком”, како је сам Харвуд дефинисао текст „Државни службеници”, данас је превише наиван и анахрон. Живимо у добу нових технологија, урушених идеологија, фрагментизоване свести и свих могућих дисконтинуитета, па та врста ригидног, морализаторског, старомодног, дидактичког реализма, који карактерише овај комад, није одговарајући начин да се изрази дух нашег времена.