Већ виђено

Европска унија прати и сваке године на исти начин оцењује напредак свих држава кандидата и потенцијалних кандидата за чланство. Извештаји Европске комисије су исцрпни, прате се све области функционисања друштва и државе. Комисија износи стотине похвала и критика. Занимљиво је и да баш ниједна „заповест” није нова препорука Европске комисије. Цитираћу, на пример, неколико реченица из прошлогодишњег извештаја Европске комисије: „Правосуђе и даље слабо функционише”, „Пуна сарадња са трибуналом у Хагу остаје међународна обавеза”, „Финансирање политичких странака и сукоби интереса остају озбиљни разлози за забринутост”, „Независна и регулаторна тела функционишу релативно добро, унутар ограничења која им намећу недовољни ресурси”, „Главни разлози за забринутост остају контрола политичких странака над мандатима посланика”, „Не постоји ни координационо тело задужено за интегрисање азиланата у Србији”, „Ромска популација, нарочито ромска деца и жене, остаје једна од најугроженијих група у земљи”, „Континуирано непостојање правног основа спречава правилно покретање процеса реституције”.

Али да претпоставимо да ће „десет заповести” бити заиста најважнији задаци за Србију у следећој години. Прво што се види је да ниједан захтев није од јуче, а многи су познати годинама. Из тога произлази да смо „понављачи” и да недопустиво слабо напредујемо. Због тога је сада важније да се утврди чија је одговорност то што се неке критике из године у годину понављају, ко је то својим чињењем или нечињењем допринео да се добар део извештаја Европске комисије може преписивати сваке године. То је важно јер обавезе за 2011. нису (нова) измишљотина европских бирократа него бајати задаци које ми никако да решимо.

Које је обавезе лакше, а које теже испунити? Сваки проблем је незгодан на свој начин, али ми се чини да су регионална сарадња (укључујући и царински печат Косова), азил, положај Рома, па и сарадња са Хагом, више технички захтевна, а мање суштински спорна питања. Звучи чудно (па и трагикомично), али власт ће се теже суочити са питањима посланичких мандата, финансирања партија, реституцијом, правосуђем, независним регулаторним агенцијама. Шта је то што поменута питања чини теже решивим од односа са околним државама, правима мањина и сарадње са Хагом? То што би се променом актуелних привилегија и затеченог стања пореметила вертикала: партије – привилегована предузећа (приватна и јавна) – судство.

Искуство, наиме, показује да је држање „партијске шапе” над посланичким мандатима, кадровима у регулаторним агенцијама, судовима и јавним предузећима ,,најпостојанија тековина српске демократије”. Отуд партократија, отуд потпуно нејасно финансирање странака, одсуство кредибилних одлука регулаторних тела, отуд одлагање реституције (јер треба решити проблем земљишта и власништва над њим), вођење социјалне политике преко јавних предузећа. Све док је тако имаћемо певаче у управним одборима, непостојећа предузећа као највеће финансијере странака и превише поједених ћевапа као најважније откриће годишње ревизије буџетских расхода.

Због тога треба пратити извештаје Европске уније, која, са свим својим манама, указује на цивилизацијске тековине које су и нама потребне. Не треба се надати да ће унија током следеће године инсистирати баш на свим поменутим обавезама. Вероватно би се задовољила „пуном сарадњом са хашким трибуналом”. Нама то није довољно, јер се тиме не мења начин управљања државом, нема стратешког заокрета, без чега нема ни економског бољитка за грађане, што би, у ствари, требало да буде и најважнији циљ сваке елите. Када видимо реформу те елите (од слободе мандата до независности судства) више ћемо веровати и Европској унији. До тада, изостајаће решења која би заљуљала ону вертикалу, до неког новог извештаја, нових десет заповести и старих пророка.

Економиста, професор универзитета