Обећања и остварења

Oд десет европских обавеза за Србију у 2011. години најлакше су оне које се не доводе у везу са конкретним роком и конкретним резултатима, под условом да не угрожавају власт, као на пример:

1) унапредити регионалну сарадњу

2) решити проблем повећања захтева за азил

3) унапредити интеграцију Рома

4) наставити структурне економске реформе

5) Испуњење захтева ЕУ да се изврши реформа правосуђа кроз исправљање евентуалних пропуста током процеса реизбора судија и тужилаца неће представљати велики проблем јер су закони већ донети. Додуше, постоји мањи проблем у тумачењу тих прописа, као на пример: да ли отпуштеним судијама и тужиоцима признати уставно право на изјављивање правног лека, како мисли Уставни суд Србије, или им онемогућити изјављивање правног лека, како мисле у Mинистарству правде и правосуђу Србије.

6) Изгласавање закона о реституцији, као следећу обавезу, мало је теже испунити него претходну јер се бившим власницима национализоване имовине мора дати конкретна законска сатисфакција. Ко се сећа децембра 1990. и петог октобра 2000. године, присетиће се обећања тадашњих лидера опозиције да ће први закон који буду донели бити закон о реституцији. Међутим, доласком на власт спознали су да се њихове странке или активисти налазе у национализованим становима, да њихови финансијери управо приватизују национализовану имовину.

До усвајања закона о денационализацији током 2011. вероватно ће остати неколико процената неприватизоване национализоване имовине која ће се враћати у натуралном облику док ће остатак распродате национализоване имовине бити рефундиран законом, односно писменим обећањем бившим власницима да се стрпе десетак година, када ће им нека друга власт вратити национализовану имовину на терет грађана Србије, а према њиховој платежној могућности.

7) Остваривање сарадње са хашким судом, као следећи захтев ЕУ, одавно се остварује. И САД годинама желе да ухвате Бин Ладена, али им то не полази за руком, па ни Србија не може да сноси штетне последице ако објективно није у могућности да лоцира и ухвати Младића, чак и уз несебичну помоћ страних служби.

Остаје, иначе, утисак да ће пре Младић отићи добровољно у Хаг него што ће власт испунити следеће захтеве ЕУ.

8) Обезбедити несметано функционисање независних регулаторних тела

9) Изгласати нови закон о финансирању политичких странака

10) Решити питање власништва над мандатом посланика

У тренутку испуњења ових захтева више се не би могло говорити о власти већ о бившој власти која је усвајањем ових захтева сама себе развластила. Па где то има?

Када би се обезбедило независно функционисање регулаторних тела, у шта је, нажалост, немогуће поверовати, власт би постала разголићена и свима би постало јасно ко влада, ко доноси одлуке и како се оне доносе.

Власт може донети закон о финансирању странака, чак и одмах. Међутим, ако се захтев ЕУ односи на контролу финансирања странака у том случају такав закон неће бити донет јер би постало јасно ко финансира странке, ко је профитирао у приватизацијама...

Претходна два захтева ЕУ није ништа лакше испунити него последњи, а то је решавање питања власништва над мандатом посланика. Кад би скупштина усвојила закон да су посланици власници свог мандата, а што је Фонд за развој демократије постигао код Уставног суда Србије када је враћено више десетина мандата ДСС-у, онда би странке постале потпуно развлашћене. У садашњим околностима, када странке доносе одлуке о појединим питањима, скупштина усваја законе након што шефови посланичких група обавесте скупштину како ће гласати. У постојећим околностима, ефекат скупштине са 250 посланика био би исти као и одржавање телефонске седнице скупштине у којој би учествовали шефови посланичких група или председници странака.

*Адвокат, председник Фонда за развој демократије