Милосрђе

Када је у питању емоционална повезаност људи у друштву, тада постоји једно правило: што се теже живи, то су људи чвршће повезани, а што је живот лагоднији и богатији, то су везе између људи мање чврсте, а људи емоционално удаљенији. У богатом друштву реч љубав све више почиње да означава само оно што се дешава између двоје људи. Заборављају се сва она друга значења која се односе на неку врсту љубави према другима људима, познатим и непознатим. А када не постоји љубав према људима, онда и пар који се страсно воли остаје затворен у оквиру „егоизма удвоје”, како је то назвао Владимир Соловљов.

Када се догоде природне катастрофе и друге велике несреће, то је прилика да проверимо наш став према другима. Ако верујемо да су људи у принципу у реду, тада ћемо према њима имати пријатељски став чак и онда када их не познајемо. Тада полазимо од претпоставке да су то људи исто као што смо и ми људи, тако да онда у њима можемо да видимо себе или неког свога. На тај начин нечија трагична судбина постаје нешто што нас се лично тиче јер би могла да се догоди и нама или нашима. И управо та идентификација, поистовећивање непознатих са нама или неким нашим је основа пријатељског односа према њима.

Кад у судбини другог видимо нашу могућу судбину, тада нам други постаје важан као што нам постају важна и његова осећања. Саосећање, сажаљење, самилост и милосрђе су емоционални знаци пријатељског односа. Нама постаје тешко зато што видимо да је другом тешко. Замишљамо како би било нама када би се то десило нама. Све то нас покреће на акцију како да другоме олакшамо, како да му помогнемо. А помажемо онако како бисмо желели да други помажу нама када бисмо се нашли у датој ситуацији. И зато можемо рећи да на дубоком психолошком нивоу помажући другима симболички помажемо себи и својима.

Иако је индивидуални психолошки механизам у основи солидарности, она је ипак колективни феномен. Појам солидарност долази од латинске речи солидус, која означава нешто што је чврсто, цело и потпуно. Вест о катастрофичном догађају покреће велики број појединаца који желе да помогну, тако да заједница збија своје редове, организује се, реагујући као целина, као једно тело.

Концентрација веома негативних догађаја током деведесетих година произвела је веома велики број људи којима је била потребна помоћ и који су патили на различите начине. Раширеност људске патње око нас и немогућност да се помогне натерале су многе да емоционално огрубе, да у себи угуше немоћно сажаљење. Време је да се емоционално отварамо и кренемо ка другима, да поново постанемо пријатељи.