Кисинова шопениана

У духу великих годишњица које су на измаку, Јевгениј Кисин (1971) је за нови сусрет са београдском публиком одабрао управо дела двојице великана, Шумана и Шопена (1810–2010), па је и овај јубилеј заокружио на најлепши начин. Руски пијанизам је данас на високом нивоу. Много је пијаниста свих генерација који наступају на светским концертним сценама и сви имају нешто своје, специфично, што их ставља у сам врх светског пијанизма. Али, Кисин и међу највећима има посебно место. Зрачи својом ауром, поседује чудесне преносне механизме којима доспева до слушалаца, има моћ да својим пијанисима задржи дах, да се не чује ни дисање и да слушаоца узнесе. А то је врло ретко.

Тумачећи Шуманове Фантастичне комаде оп. 12 и Новелете оп. 21 бр. 8 толико је издиференцирао минијатуре унутар циклуса да су све звучале потпуно различито, од мирног, концентрисаног и неузбуђеног првог фантастичног комада, до следећег који је жарио од страсти и ватре, до низања све нових и нових слика и ликова. Шуман је звучао раскошно, а Шопен фасцинантно, као да му припада, као нешто што бисмо могли назвати Кисиновом шопенианом. Све четири баладе свирао је заредом (ге мол, Еф дур, Ас дур, еф мол) као једну развијену поему богату емоцијама, узбудљиву, монументалну, свечану, медитативну и технички бриљантну, али не и сентименталну. Одушевљеној публици која је изузетно за ову прилику седела и на бини, додао је цео један програм Шопена на бис (два валцера и скерцо) окружен са свих страна. Овације на ногама приређене су му у Београду и овога пута. Остаје да жалимо за једном већом концертном салом, од 1.500 места која би одговарала потребама града.

Реситал Кисина је нешто што ће се дуго памтити.

Претходне вечери у сали Београдске филхармоније слушали смо неуобичајени програм, најпре британског композитора Ралфа Вон Вилијамса (Фантазија на тему Томаса Талиса) затим Концерт за кларинет и оркестар француског композитора, такође 20. века,  Жана Франсеа, и на крају инструменталне делове из I и III става последње музичке драме Рихарда Вагнера „Парсифал”. Дириговао је Кристоф-Матијас Милер, солиста је био Дмитри Ашкенази.

Посебни програми можда бројно немају своју публику, али померају стандарде и чине напор у значајном делу едукације посетилаца. У том смислу, дела Ралфа вон Вилијамса (1872–1958) представљају класику 20. века и врло питка музика коју смо слушали изведена од дуплог гудачког састава оркестра, са издвојеним солистима (концертмајстор је била веома музикална Ксенија Милошевић) оправдали су стављање дела на програм.

Виртуозни елементи који преовлађују у неокласично писаној партитури Жана Франсеа (1912–1997) представљају један од концерата 20. века који помера захтеве солисти и који многи, иначе добри кларинетисти, избегавају да изводе. Дмитри Ашкенази (1969) је од свог инструмента начинио средство бриозног и непрекидно активног, прецизног и заводљиво моћног кларинета који све постиже на врхунском нивоу.

Чекали смо Вагнера и дочекали, додуше не на сцени, али ипак у концертној верзији, извођење инструменталних делова из „Парсифала”. Звучало је моћно, блех размахан, сериозан, добро постављени односи унутар група, без много киксева, снажно, убедљиво. Диригент ненаметљив, у функцији израза, Филхармонија без великог ентузијазма, на трагу очекивања.