Америчко јединство разлика

У "Политици" од 16. фебруара имали смо прилике да прочитамо текст ("Двојезична земља САД") у коме се тврди како су Сједињење Aмеричке Државе (надаље Америка) земља која почива на три стуба: тржишту, религији и војсци. У овом тексту ћу допунити оно што је поменути текст пропустио да каже о религији у Америци и додати реч-две о томе какав то значај може да има за Србију.

Са преко двадесет религија, Америка је религиозно најдиверзификованија земља међу развијеним земљама. Шта значи када се каже да земља у којој више од 60 одсто људи сматра да религија игра значајну улогу у њиховом животу почива на религији? Да ли то значи да постоји једна јединствена религија која омогућује друштвено јединство? Не. Јер око 80 одсто Американаца су хришћани, 15 процената атеисти, а на све остале религије отпада пет одсто. Ових 80 процената, међутим, не треба да импресионирају, јер унутар хришћанства у Америци постоји огромна диверзификација. Док на римокатолике отпада 26 одсто укупне популације, на све остале верзије хришћанства (баптисте, методисте, лутеране, презвитеријанце, мормоне, квекере итд.) отпада око 54 процента.

Како Америка успева да, упркос многорелигиозности, већ неколико векова одржава друштвено јединство, иако је познато да се и у њеној историји могу наћи примери антикатоличанства, антисемитизма, а однедавно и све раширенији зазор од ислама? За једну земљу у којој постоји толики број религија суштинско питање није "која је права религија?" Нити се религијом тражи одговор на питање о томе како се стиже до оног "дубоког духовног и моралног темеља који људима даје сигурност, самоуверење, али и свест да изазови и искушења вребају на сваком кораку", што је карактеристично за католичко а поготово православно хришћанство у којем религија служи да би верника учврстила у припадности заједници и спутала му индивидуалност. Право питање за једну мултирелигиозну средину јесте како омогућити заједнички живот, а да се друштво не распадне или да његови чланови међусобно не зарате. Дакле, иако религија јесте значајна за америчко друштво, од ње су још значајније религијске слободе, односно верска толеранција.

Америка је успела да сачува мултиконфесионалност и религијске слободе захваљујући либералним институцијама. Најважнија од њих је први амандман на амерички устав усвојен 1791. године који каже да "конгрес неће усвајати законе који ће успоставити религију (мисли се на то да неће успоставити званичну или државну религију; оп. а.) или забрањивати слободу вероисповести".

Како је дошло до оваквих институција? Управо тако што су се оне показале као једине способне да озбиљно узму у обзир важност религије за појединце и друштвене групе. Развој једног дела либералних институција може да се прати уназад до појаве реформације у 16. веку. Реформација и њене последице поставиле су овај проблем: како заступници различитих религиозних учења могу мирно да живе и ускладе се међу собом. Решење је пронађено у појму толеранције које је налагало цркви да се уздржи од покушаја да наметне своје учење онима који не желе да га прихвате. То, међутим, није значило да верске разлике нису биле значајне. Напротив, захтев да цркве и друга верска тела ускладе своје активности унутар једног заједничког правног оквира који их ставља у једнак положај је, у ствари, начин да се одговори на важност улоге коју религија игра у животима људи. Управо зато што препознају потенцијал за разарајуће сукобе који су својствени религији, либералне институције су дизајниране тако да деполитизују верски идентитет и буду "слепе" за религиозне разлике.

Религијска диверзификација и религијске слободе су последица једне диверзификоване и либералне културе на којој почива Америка. Либерална култура укључује заједнички језик и друштвене институције, пре него заједничка религиозна уверења, породичне обичаје или појединачне животне навике. Такве културе су неизбежно плуралистичке, и укључују хришћане подједнако као и муслимане, Јевреје и атеисте, хетеросексуалце, подједнако као и хомосексуалце, урбане професионалце, подједнако као и земљораднике, конзервативце, подједнако као и социјалисте. Таква различитост је неизбежан резултат који произлази из права и слобода којe се гарантују слободним грађанима, укључујући слободу савести, удруживања, говора, политичког става и права на приватност, нарочито када су примењена у етнички мешовитој популацији.

Шта Србија може да научи од Америке? Може да се научи верској и културној толеранцији. Да би се још боље схватило како Америка излази на крај са толиким бројем религија и култура, те зашто је религија у тој земљи важна, можда је најбоље изнети један пример који је за Америку карактеристичнији него за остале мултирелигиозне земље. Наиме, у Америци је могуће наићи на један број религијских заједница чији припадници немају страх да кажу да су верници иако су, нпр., хомосексуалци. Замислите такве религијске слободе и људска права у Србији, и одмах ће бити јасно шта Србија може да научи од Америке. Ако Америка треба да Србији служи као узор, онда би најбоље било да се Србија угледа на либералне институције и начин на који се оне у Америци схватају и примењују.