НАТО самит у потрази за идентитетом

Главно питање, уочи одржавања НАТО самита 18. и 19. новембра у Лисабону јесте – да ли ће се усвојити нови стратешки документ којим би се убедљиво изразио нови идентитет савеза. НАТО је недавно напунио 60 година, ушао у треће доба, наставља се његова сложена и контроверзна еволуција, а остали су многи знаци питања на рођенданској торти.

Последњи стратешки концепт је усвојен на самиту 23-24. априла 1999. у Вашингтону, у тренутку када је много тога, па и стратешки документ, било у сенци питања – како окончати рат на Балкану. НАТО рат за Косово, ван међународне легалности, са злочинима који су називани колaтерална штета је многима покварио славље у Вашингтону.

У једном другом смислу НАТО самит у Вашингтону је био успех – пре свега амерички. На тој НАТО прослави заједно са америчким председником je седeлo и неколико бивших чланова Политбироа Комунистичке партије Совјетског Савеза. Били су ту и бивши шеф КГБ-а – Гајдер Алијев, бивши министар у влади генерала Јарузелског – Александар Квашњевски, бивши социјалиста и противник уласка Шпаније у НАТО – Хавијер Солана, бивши троцкиста Лион Жоспен, деголиста Жак Ширак, бивши шездесетосмаши Јошка Фишер и Масимо д’Алема... Окупљањем поводом НАТО самита на fin de siecle (крају века) бивших натовских противника – комуниста, социјалиста, троцкиста, деголоваца, шездесетосмаша – комплетирао се политички успех „америчког века”.

Међутим, 21 век није тако добро почео за Америку, одакле је традиционално долазио стратешки инпут. Данас, у контексту економске кризе и рата у Авганистану, идеје нису најјасније. Зато уочи самита у Лисабону нема заједничког става о важним питањима:

Ко је, заправо, нови непријатељ, након што је нестао историјски противник (комунистички Совјетски Савез), због којег је НАТО формиран? У ком правцу ширити глобални НАТО – даље на Балкану (Македонија, Црна Гора, БиХ, Србија), према границама Русије, или према традиционалним западним и америчким савезницима Јапану, Аустралији, Новом Зеланду, Израелу, Пакистану...? Да ли НАТО треба да буде дефанзивна организација која штити одређени простор или нека врста војно-хуманитарне организације која би била изнајмљивана према геополитичким потребама и интересима њених чланица. Однос према УН, Европској унији (којој усвојени Лисабонски трактат предвиђа аутономну стратегију одбране), научене лекције из ратова у Авганистану, само су нека од питања која ће, како се очекује, наћи одговоре у стратешком документу.

И овде се долази до једног од најсложенијих питања – односа према Русији. Покушаји форсираних проширења према Украјини и Грузији су донели велике бумеранге. Бивши украјински председник Јушченко, главни протагониста политике уласка његове земље у НАТО, на последњим председничким изборима освојио је три одсто гласова. Грузија је, у међувремену, остала без дела територијалног интегритета.

Америчка консултантска агенција Стратфор идентификује три групе НАТО чланица које различито виде будући однос према Русији. Француска и Немачка „са њиховим јужним савезницима” сматрају да Русију треба интегрисати у европски систем сигурности. Велика Британија, са земљама бившег Бенелукса, је склона да треба сарађивати са Русијом у питањима која се односе на веће опасности као што је међународни тероризам. Трећу групу углавном чине земље бивших совјетских сателита које заступају став да је управо Русија главни противник. Наравно, када се саопште у дипломатским формама ове разлике изгледају много мање.

По свему судећи, билатерални односи између САД и Русије, њихово „ресетовање”, још увек остају важан фактор за решавање многих стратешких питања. Бар, за још неко време. Подсетимо, одлуку о инсталирању антиракетног система у Пољској и Чешкој донела је америчка администрација у време Буша, да би Обамина екипа одустала од тога. Обамина одлука је уследила након што је руска страна најавила да ће противмерама инсталирати ракете у Калининграду, дубоко у европској територији. Дакле, ни НАТО, нити ЕУ нису ништа одлучивале поводом ових веома осетљивих стратешких питања.

Многи сада сматрају да је након краја хладног рата на међународном плану изгубљено двадесетак година у разним експериментима, у које је био увучен и НАТО, са свим бумеранзима.

Да ли је реално очекивати да ће на самиту у Лисабону бити редефинисан нови стратешки документ којим би се изразио нови идентитет савеза? Утисак је да ће уместо снажне дефиниције, превладати општа места, слична онима из 1999. Остају оне старе дефиниције. Подсећамо на две, прилично класичне. Једну је дао први генерални секретар НАТО-а Лорд Исмеј „да Американци буду унутра, Руси напоље, Немци испод”. Другу, добро познату Французима, дао је Де Гол: „Та организација није ништа друго него војна и политичка потчињеност Европе Сједињеним Америчким Државама”.

Можда би и озбиљна анализа питања – да ли ове дефиниције сасвим припадају историји – могла представљати мали допринос тражењу изгубљеног идентитета.

професор универзитета у Риму