Парадокс „нове самоће” тресе Француску

Од нашег специјалног извештача

Лион – Ако се код мужевљевих родитеља проведе један празник, као што је био овај у протекли четвртак, код женине породице се иде следећег нерадног дана. Ма колико били удаљени једни од других географски, породична окупљања за празнике који се спајају са викендом представљају правило од кога се ни дан-данас не одустаје. Сестре и браћа и њихова деца морају да се виђају бар двапут годишње. Ускрс и Божић незамисливи су без окупљања шире породице: тетке, стричеви, стрине, синовци, братанице... све до трећег колена. Уз добро вино и пенушави шампањац наздравља се приновама, поласку у школу, новом послу или путовању. Француска је уосталом једна од ретких земаља у старој Европи где природни прираштај расте. Млађи парови, било да су званично венчани или не, утркују се да добију децу.

На први поглед, у Француској нема усамљених људи. Друштвени контакти и породична окупљања негују се више и чешће него у другим европским земљама. Деца стичу осећај за колектив такорећи од рођења. Јаслице дотира држава, и најчешће се у њих креће од четвртог месеца. Негује се и обичај редовних састанака пријатеља из основне и средње школе и с факултета. Кафићи су пуни људи свих генерација, ћаска се свуда и на сваком месту. Нема оне тишине типичне рецимо за возове у Скандинавији, или осамљености за столом неке кафане, каква се може срести у Немачкој.

Зато је чак и многе стручњаке зачудило прво истраживање те врсте рађено у Француској које указује да су и Французи у великом броју оболели од форме „модерне усамљености“. Колико год да се у градовима и селима Француске чаврља на сваком кораку и приликом сваког изласка из куће, један од десет становника ове земље у току године има мање од три права лична или интимна разговора. Феномен изолације не погађа данас само старије Французе, већ и милионе оних који тек улазе у четрдесете.

Свака четврта особа, како показује ова студија, на ивици је да падне у понор изолације. Како говори једна од ауторки пројекта, њих нећете лако препознати, јер иако су на неки начин већ постали заробљеници своје болести, они је се готово стиде. Домаћа студија је рађена на узорку од 4000 људи широм Француске и дала је на неки начин супротне резултате у односу на једно међународно истраживање почетком године. По овом испитивању, које је радио „Интернешенел ливинг“, показало се да је од 193 земље пети пут заредом Француска најбоља земља за живот. У обзир је узето девет критеријума: трошкови живота, култура и слободно време, заштита околине, слободе, здравствена заштита, безбедност,…чак и клима.

Ипак, Фондација Француске, самостална институција која се организовано бави различитим врстама социјалног и хуманитарног рада, налази да је од четири милиона усамљених људи у Француској, највећи број запао у самоизолацију после распада породице.

Парадокс „нове самоће“ вероватно није типичан само за Француску, али се овде сматрало да се она социјалним подстицајима успешно опирала изолацији појединаца. „Ми плаћамо данак друштву које је у хиперкомуникацији и које нас засипа безбројним изворима информација. Али виртуелни начин комуницирања полако замењује интимније разговоре очи у очи“, објашњава француски психијатар Мари-Франс Иригојен.

Друга врста парадокса дешава се на послу, и то баш због раног одласка у пензију, што ће новом реформом пензионог система бити одложено за две године. Иригојен сматра да се губитком посла или одласком у пензију људи осећају одбаченим и почињу да „избегавају друштво како би сакрили своју професионалну неактивност“.

Ни на самом послу не цветају руже кад је дружење у питању. Французи су све сличнији Американцима, а сваки пети нема никакву вољу да се дружи на послу, јер колеге на њега гледају као на ривала. Чак и кад би хтели да се на послу упусте у интимнији разговор, околина за то не би имала разумевања, јер прича деконцентрише и „трпе резултати рада“.

Францускиње су одувек биле помало парадоксалне а овај најновији барометар стања нације показује да оне чине већину усамљених у земљи. Па ипак све чешће жене, а не мушкарци захтевају развод. „Францускиње су све захтевније, па и по цену самоће не желе да се закопају у неуспешном браку. Не пристају ни на класичну поделу на мушке и женске послове и све чешће протестују против рутине брачних односа“, објашњава Мари-Франс Иригојен.

Зорана Шуваковић