Косово и вештина (не)могућег

Пролило се много мастила, штампарске боје и жучи у српским коментарима поводом појављивања Ахтисаријевог плана. Нису далеко од истине они који сматрају да план представља, после Рамбујеа и бомбардовања НАТО-а, трећи покушај одвајања Косова од Србије и стварања нове, друге албанске државе. По свему судећи, нису погрешне ни импресије да сам Ахтисари ревносно извршава одређене задатке, без личних оптерећења да ли поседује кохерентност неутралног преговарача. Он очигледно не осећа никакав проблем у томе да је сам учествовао у формулисању гаранције за територијални интегритет Србије када је требало окончати рат за Косово јуна 1999, док се данас прећутно залаже за супротно.

Али, међу многим замкама које се потенцијално отварају за српску страну јесте управо претерано бављење личношћу Ахтисарија. Коначно, ако је претходни српски министар иностраних послова (Свилановић) остваривао активан међународни ангажман као члан Међународне комисије за Балкан у корист независности Косова (истина, у четири фазе), зашто бисмо се шокирали ангажманом човека из Финске за исту ствар, извршавајући при том вољу једног, и то утицајног, дела међународне заједнице. Не стављајући елементе из претходне констатације у исту раван значаја, ипак покушајмо да померимо тзв. морални аспект у корист реалног, прагматичног оквира у коме ће се питање Косова једино и решавати.

Треба поћи од чињенице да Косово још није отишло, да дипломатски простор још увек постоји, а да је храброст у овом тренутку – отворено суочавање са ситуацијом. Најгори сценарио, бар у овој фази, ипак је изостао. Сам план је амбивалентна формула, нека врста политичко-дипломатске алхемије, по којој би Косово постало независно, а да при том није независно. Другим речима, у плану се не помиње ни независност Косова, нити сувереност Србије, што је у исто време клопка и шанса.

Сада је свима јасно да је Ахтисари избегао да преговара једино о ономе за шта је имао директан мандат, на бази Резолуције Савета безбедности 1.244 – о питању статуса Косова. Тиме је у дипломатској игри иза кулиса задовољио један, свакако важан и утицајан, део западног света. Али, нису све западне земље задовољне начином како се одвијао преговарачки процес. Није велика тајна у дипломатским круговима да су Ахтисарију недавно рекли представници неких западних земаља да је био "по среди неспоразум" (у уљудној дипломатској комуникацији то је нека врста критике) ако је схватио преговоре само као форму којом треба "упаковати", већ унапред припремљени циљ. Зато се динамика процеса, према ономе што се може чути последњих дана, неће одвијати планираном брзином, а и неки делови плана се доводе у питање.

Да је Косово постало део широког међународног мозаика потврђује чињеница да политичко-дипломатска игра има у овом тренутку најмање четири нивоа: (1) глобални (УН, САД, Русија, ЕУ), (2) европски (унутрашња динамика и разлике, тешкоће формулисања политике у самој ЕУ), (3) регионални (последице финалног решења – Македонија, Република Српска итд.), док четврти ниво представља унутрашњи процес (Београд, Приштина, међуетничка реалност на Косову итд.)

Треба пажљиво анализирати следеће фазе процеса.

Наиме, постоје изгледи да ће Ахтисари у неким елементима морати да модификује свој план (тако бар захтевају неке земље) и да нову верзију упути Савету безбедности негде у марту. У току је припрема нове резолуције СБ која се не би експлицитно одређивала према Ахтисаријевом плану који би постао прилог саме резолуције. Важна одредба резолуције биће преношење "надлежности у управљању косовском кризом" на ЕУ. Одлука о статусу би се одложила захтевом за предуслове и тражење усаглашеног решења.

Овде се отварају најмање три битна питања.

Прво, да ли ће нова резолуција СБ на неки начин архивирати Резолуцију 1.244 у којој се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије и да ли ће Русија и Кина на то пристати. Друго, да ли њоме почиње спровођење Ахтисаријевог плана или он остаје још увек само факултативна основа за даље тражење решења. Треће, да ли ће ЕУ заједно с Контакт групом унети новине у методу даљег дипломатског преговарања којим би се први пут отворили непристрасни и суштински преговори о статусу, с тежњом тражења компромисног решења. (Подсетимо се да ЕУ има више реалности на спољнополитичком плану.)

Одговори на ова питања откривају многе замке и можда понеке шансе.

У сваком случају, у Србији је неопходно што пре формирати нову владу, имати политичку иницијативу засновану на широком националном консензусу и консолидовати дипломатију.

Поједностављено речено, међународни односи се одвијају на бази националних интереса, односа снага и правила. Овај други елеменат је најчешће био пресудан у решавању криза. У осмишљавању следећих потеза Србија треба да уважи све ове елементе, како би и њено политичко-дипломатско деловање постало у правом смислу вештина могућег.

И на Западу понеко разуме да Србија, поводом судбине Косова, живи своју националну драму, јер се, између осталог, ради о питању које је дубоко у вези с њеним националним и културним идентитетом.

У овом тренутку Његошеву реченицу из "Горског вијенца" да је "Косово грдно судилиште" треба разумети мање као историјски ламент, више као позив на одговорност и рационално деловање у самој земљи и у лавиринтима светске дипломатије.