Догорело до сијалице

Најновија варијанта старог вица "колико је полицајаца (плавуша, мушкараца, програмера, шофера…) потребно да се промени једна сијалица, гласи – колико је за тај посао потребно Аустралијанаца?

Одговор је – један. Тај један је премијер Џон Хауард који је прошле недеље поменут у готово свим новинама и телевизијским, радио и интернет вестима, због одлуке да Аустралија, у року од две године, потпуно избаци из употребе сијалице са ужареним влакном, изум из друге половине 19. века, и замени их савременијом технологијом, "компакт-флуоресцентним" светиљкама. Разлог: прве су велики расипници енергије – само 10 одсто потрошене струје претварају у светлост, док се осталих 90 одсто претвара у непотребну и неискоришћену топлоту, док су друге штедљиве: за исту количину светлости коју дају, потроше 80 одсто енергије мање, а уз то су и од пет до десет пута дуготрајније ( и, нажалост, исто толико пута скупље).

Аустралијски потез је добио огроман публицитет због актуелних расправа о глобалном загревању. Тамошња влада, која је на тапету због одбијања да ратификује Кјото протокол о смањењу емисије штетних гасова због тога што би то угрозило њену експлоатацију рудника угља, решила је да једним потезом друге врсте покаже како ипак није имуна на свеопшту забринутост због климатских промена.

Објаву је пратио и прецизан рачун: кад замена буде окончана, Аустралијанци ће у атмосферу сваке године испуштати четири милиона тона угљен-диоксида мање. Тиме, додуше, неће драматично смањити свој допринос општем загађивању, пошто годишње избацују укупно 565 милиона тона, али ће на овај начин показати како помоћи природи не значи и нашкодити економији.

Иако је ова одлука проглашена светским оригиналом, она то ипак није: сличан програм већ две године спроводи Куба, али Аустралија јесте прва већа светска економија која почиње реализацију идеје која није нова. Обавезно увођење штедљивих сијалица уместо класичних предложено је и у Калифорнији, а организације "зелених" већ годинама на свим меридијанима указују да би мала промена навика, која би постала званична политика, могла да ублажи све драматичнији планетарни проблем.

Догорело је, дакле, до сијалице. Ове на коју смо навикли, патента Едисона и Свана, изума који је променио цивилизацију, створивши друштво које може да живи, ради и забавља се 24 сата. "Клик", и ноћ постаје дан.

Али, због своје природе, она је и велики потрошач енергије. Међународна агенција за енергију (ИЕА) процењује да се на светском нивоу за осветљење троши до 20 одсто укупно произведене струје, што је знатно више од, рецимо, укупних капацитета свих нуклеарних електрана. Да би се произвела та струја, у атмосферу се годишње избаци 1,9 милијарди тона угљен-диоксида који ствара ефекат "стаклене баште" и планету чини неприродно топлијом. Замена Едисонових сијалица новим, штедљивим, могла би тај ефекат да ублажи за око десет одсто. Не баш занемарљиво.

У свим земљама већ постоје калкулације колико би се уштедело кад би се одмах заменила само по једна класична сијалица. Овај рачун имамо и ми: по рачуници Електропривреде Србије, ако би се у сваком од око три милиона домаћинстава једна обична заменила штедљивом сијалицом, то би донело годишњу уштеду од око 520 милиона киловат-сати струје, што је приближно количина коју ће ЕПС морати да увезе ове зиме. Једна замењена сијалица значи и преко 800.000 тона мање спаљеног угља годишње и, разуме се, пропорционално смањивање рачуна за струју у свакој кући.

Рецепт на први поглед једноставан, али само на први поглед. Замена сијалица је сложена операција и захтева једног одлучног политичара (оног најважнијег), али и стварање и покретање свеобухватног  механизма да би се на место старе светиљке ушрафила нова. Потребно је, прво, да замена сијалица, као у случају Аустралије, постане државни програм. Тај програм подразумева поскупљење енергетски расипних сијалица и појефтињење штедљивих, односно механизме опорезивања, субвенција и сличних институционалних и практичних решења.