Значај породичних мрежа

У подузорку домаћица имамо 71 одсто испитаница без завршене основне школе. Oко две трећине њих су удовице или су удате за особе с ниским приходима.

Значај образовања за заштиту од сиромаштва је још уочљивији код пензионера. Од сиромаштва је заштићено 79 одсто оних који имају завршену вишу школу или факултет, 59 процената са средњом школом и свега 40 одсто пензионера са основним и нижим образовањем. Нешто слабији додатни извор ризика за пензионере у погледу сиромаштва представља брак са незапосленом особом или домаћицом, тј. сужавање извора прихода.

И незапослени су у овом погледу диференцирана категорија. Сиромаштву и ризику од сиромаштва нешто мање су изложени они који имају повремени посао (30 према 38 процената код оних који не раде), као и они који су краће време одсутни са тржишта рада. Сиромаштво и ризик од сиромаштва су нешто чешћи код старијих незапослених него код млађих (40 према 33 одсто). Незапослени који су у браку с домаћицом, незапосленим или мануелним радником готово дупло више се суочавају са сиромаштвом него остали незапослени (52 према 33). Коначно, диференцијација је највидљивија с обзиром на степен стручне спреме: од статуса и ризика сиромаштва заштићено је 79 одсто незапослених с вишом или високом стручном спремом, 68 одсто са средњом, 52 са основном школом и само 27 одсто оних који немају ни основно образовање.

Јасно је, дакле, да млађе и образованије незапосленост погађа краће, а породичне мреже штите боље, док је за мање квалификоване, старије незапослене ван Београда, који живе у браку с припадницима сличних група, ризик од овог проблема  већи.

Из свих ових налаза се може издвојити неколико фактора који битно утичу на степен ризика од сиромаштва у Србији у време деблокиране трансформације. То је, пре свега, искљученост са тржишта рада. Претњи сиромаштва су највише изложена домаћинства са слабом радном ангажованошћу. Други фактор је низак степен образовања. Он повећава ризик од сиромаштва – и код запослених, и незапослених, али и код пензионера. Трећи чинилац је неповољна привредна и власничка структура. Запослени у државним фирмама и привредно слабије развијеним регионима могу се наћи пред ризиком сиромаштва чак и ако имају факултетско образовање. Овај фактор више погађа жене него мушкарце. Старост је посредно везана за неке од већ поменутих чинилаца, али је и најважнији узрок теже адаптације на промене у привредном и друштвеном систему. Посебан проблем је споро прилагођавање тржишту рада, где су све чешће потребна већа знања и вештине, као и спремност на већу покретљивост.

Сиромаштво и даље највише угрожава незапослене и домаћице, ситне пољопривреднике и неквалификоване запослене. Донекле је повећан степен ризика и за образованије категорије запослених, пре свега као резултат споре привредне трансформације. Ситуација је најтежа код оних који имају ниску или никакву квалификацију, било да су запослени, незапослени или пензионери, а ефекти се умножавају уколико се са сличном позицијом суочава и брачни партнер. Успорена привредна трансформација доводи, дакле, до пораста друштвених неједнакости – у смислу ограничавања социјалне интеграције и повећања сиромаштва код најнижих друштвених слојева, али и у смислу већег ризика код прелазног и средњег слоја. Посебну претњу представља дуготрајно сиромаштво код запослених и незапослених младих и средовечних које може довести до стварања одговарајућих "културних маркера" и такозване културе сиромаштва, с посебним ставовима, вредностима и понашањем.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду