Књижевност у секундарним изворима

Кад се сагледа шта све условљава кризу читања код основаца и средњошколаца, најпре се поглед упире према обиму и захтевима наставних планова и прогрaма. Који предметиће се изучавати и са којим интензитетом – одређују потребе живота због којих школе и постоје. Живот доноси нове потребе и то изискује све већи број предмета у школама и све интензивније учење. Ученичке могућности савладавања градива се, међутим, не увећавају. Стога су се све реформе школства код нас, у последњих 50 година, покретале увек под истим слоганом: редуковати наставне планове и програме, растеретити ученике. Често се, међутим, догађало супротно. Нови планови и програми ученицима су доносили нова оптерећења. Садашњи нови предмети су: информатика, веронаука, грађанско васпитање, два страна језика. Шахисти су се изборили за то да се понегде уведе шах, негде је то екологија. Може се рећи да ниједна од ових промена није без основа. Невоља је у томе што увођење нових предмета ретко кад значи искључивање старих, па се тако број предмета у наставним плановима не смањује него – увећава, а ученичке моћи не могу постати веће него што јесу. Увођење нових предмета још више угрожава ученичко време које би требало да припада књизи, јер књига тражи време.

Кризу читања условљавају и неки други, ваншколски чиниоци. Такав је утицај телевизије, која својом визуелизацијом света скраћује време и битно олакшава његову рецепцију: тражи много мању концентрацију, мање уживљавање и духовно ангажовање. Сем тога данас ТВ програми својом разноврсношћу и атрактивношћу нуде свакоме да задовољи своје духовне потребе. Стога се данас силно време проводи пред ТВ-ом.

Исто се може рећи за свемоћни рачунар, Интернет, електронску пошту и друга информатичка средства чија употреба има своје лице и наличје: она су постала атрактивна и по томе што могу да служе за забаву, игру, па и за разне злоупотребе.

Слично је са мобилном телефонијом. Темпо живота и мобилни телефон међусобно се условљавају. Међутим, многи, а поготово деца и омладина, не користе мобилни телефон само за кратке разговоре и слање и примање потребних информација већ за забаву и игру. А све то тражи време које би могло да допринесе решавању горућег, перманентног проблема – кризе читања.

Зато се често дешава да ученици дођу на час без прочитане лектире. Међутим, часови књижевности се ипак одржавају и ученици на њима ,,учествују” у тумачењу књижевних дела. Како? Одговор је једноставан: из разних секундарних извора ђаци сазнају фабулу дела а у разним прилозима, прегледима и сличним приручницима прочитају понешто о његовом значењу. Приватни издавачи такву литературу радо издају, а средњошколци сматрају да су њеном куповином питање лектире решили: уместо мноштва књига читаће само једну.

Секундарни извори из којих се ученици спремају за часове књижевности су и предговори и поговори књижевним делима, књижевна критика, а постоји још један, колико тужан толико и смешан ,,секундарни извор”: многе школоване баке, пензионерке, добијају задатак (често се и саме пријаве ако су љубитељи књиге) да за потребе свог унука – унуке прочитају ни мање ни више него ,,Злочин и казну” Достојевског или неко друго обимом и сложеношћу велико дело. У нашој анкети неки ученици признају и да одломке дела читају на Интернету и тако ,,припремљени” долазе на час.

С друге стране, наставник на часу није у могућности да провери како су ученици дошли до сазнања о делу јер извори су бројни. Могао би то да сазна ако би од ђака тражио неке појединости из самог дела, али онда би се час претворио у ислеђивање. Тако се уз онај мањи број ученика који су прочитали дело ,,провуку” и они који сазнања о томе имају само из секундарних извора. Часови књижевности тако ,,теку својим током”.

Ако се чита ,,секундарна литература”, онда се уместо Достојевског, Камија, Бекета, Андрића... чита приручник аутора који је за ученике интерпретирао њихова дела. A зна се да се књижевно дело не може заволети без личног доживљаја уметничког текста, без уживања у његовом читању и просуђивања о њему. Док се не заволи, оно се и не тражи, и не чита и не познаје. Уместо тога, проглашава се досадним и заморним, па макар припадало највећим именима светске и домаће књижевности.

*Професор универзитета из Новог Сада, један од аутора (заједно са Оливером Гајић и Миланком Маљковић) књиге ,,Криза читања“, изд. ,,Нова школа“