Жмурим, дишем и чекам срећу

Са улаза, клуб „Уметност живљења” у Београду подсећа на било који фитнес центар: видите људе како се пресвлаче, обувају чисте патике и газе по струњачама. Али ускоро ћете увидети да овде не бисте могли да вежбате аеробик. Нема лопти ни тегова. Наместо огледала постављена је комода са цвећем, миришљавим свећама и штапићима, а уместо најновијег Ријаниног хита једва се чује амбијентална музика. И глас водитеља програма Плакора Ковачевића сасвим је тих, што због тога што се мир и очекује од учитеља оријенталне мудрости, што због тога што не мора да се надвикује са це-деом.

– Дах је извор енергије и уз правилно дисање имаћемо више енергије – каже вам Плакор.

– Осећања и дах су повезани. Свака емоција има одговарајући ритам даха.

Зато је ово програм на коме се учи правилна техника дисања. Осмислио ју је оснивач фондације „Уметност живљења” Индијац Шри Шри Рави Шанкар. Овај духовни вођа годишње обиђе око 40 земаља ширећи идеју мира и света без насиља.  Организација Шри Шри Рави Шанкара постоји од 1981. и данас има огранке широм света.

– Човек користи само 30 одсто капацитета плућа и зато на овом програму учимо како да проширимо њихов капацитет, повећамо животну енергију, очистимо тело од токсина и ојачамо у борби против стреса.

Стрес је удица која вас мами да пробате сваки противотров. И вежбе стварно нису тешке, подсећају на час јоге, али онда долазите до дела када је акценат на дисању. Требало би да промените начин на који дишете да бисте изменили начин на који осећате.

– Када смо љути, дишемо плитко и испрекидано. Када смо опуштени, дишемо дубоко – додаје Ковачевић који је технику дисања, јогу и медитацију научио у оквиру организације „Уметност живљења”.

– Користећи ритмове дисања и захваљујући нашој техници, сударшан крији, отклањамо стрес и негативне емоције. Повећавате вољу и лакше се борите са невољама, боље се фокусирате и мање грешите.

Жмурите. Дишете. Слушате инструктора. Можда немате карактер, можда сте жртва културе инстант задовољства и инстант решења, али почињете да сумњате у све ово. Док у турском седу затворених очију подижете и спуштате руке дубоко дишући, пада вам на памет да сада никако не бисте волели да наиђе неко ко вас зна. Не бисте волели да вас види како глумите мудраца огрнутог ћебетом. Баш је добро што ћете се у том тренутку сетити да су „Уметности живљења” признање одале важне институције и да ова фондација сарађује са Уједињеним нацијама и Светском здравственом организацијом.

– Придружила сам им се у тешком периоду свог живота – каже Милица Митић.

– Мени је ово променило живот.

На њу је програм оставио толики утисак да је решила да им се придружи као волонтер. Сада дочекује нове полазнике. Међу њима је највише отворених умова који су увек спремни да пробају нешто ново. Има и скептика, родитеља који шпијунирају децу и није им сасвим јасно шта се у клубу у ствари учи.

– Моја мама је кренула да вежба са нама јер јој се цела та прича учинила сумњивом. Али када је видела о чему је реч, придружила нам се – додаје Милица Митић.

После вежби дисања и мира, полако се враћате у свет у коме на сваком ћошку вреба стрес, највећи непријатељ савременог човека.

– Да ли сте добро? Не врти вам се у глави? – пита инструктор на крају.

Добро сте. Не врти вам се. Сада само чекате мир и срећу.

Јелена Стевановић