Круг насиља се наставља

У суботу 13. новембра усред дана у центру Београда убијена је Милица Дапчевић. Тако је још једна мајка изгубила дете. Тако је Србија изгубила још једну будућу мајку српских синова. И тако се круг насиља наставља.

Ова огромна лична и породична трагедија могла би се видети као изолован инцидент комплексних и неразрешених породичних односа. Нажалост, наша историјска и социо-историјска ситуација онемогућава да се овај инцидент издвоји из окружења које нормализује ужасне разлике између богатих и сиромашних, између кривих и недужних, између насиља и правичности. На овај догађај се не може гледати као на изолован инцидент одвојен од националне трагедије српског народа који већ двадесет година живи у сталном страху од несанкционисаног насиља. Колико недужних живота ће Београд и Србија морати да изгубе да бисмо сви ми схватили да смо повезани у овом циклусу насиља у којем пиштољ, смртоносно батинање, сексуално и физичко злостављање имају предност над законом, редом, мирним решавањем несугласица и лепом речи. Колико дуго ће Србија моћи да издржи да отвореног срца и са мрвицом наде чека да јој политичари и сви чија је то дужност обезбеде добробит, благостање и ред у земљи, када се трагедије дешавају скоро свакодневно. А сваким некажњеним насиљем Србија као земља постаје све мања и све више тесна, док народ у њој све теже дише. Свако насиље, свака смрт и батина у породици и међу брачним партнерима, сународницима и грађанима Србије доводи до тога да се као народ и као нација смањујемо у животима, у душама, у нади да ће икада бити другачије. Свет у који смо веровали већ је давно престао да постоји, а нови, мада стално обећаван, никако да се изгради. Ко је одговоран за све страхоте које су се дешавале у последњих двадесет година?

Користим ову ужасну несрећу – једну од многих која се догодила у последњих неколико месеци и година – трагедију која је задесила младу Милицу Дапчевић и све око ње – да изнесем нека своја запажања о томе како несрећа, трауматска ситуација утиче на друштво, на цели народ. Мајку убијене двадесетдвогодишње Милице Дапчевић знам само индиректно, социокултурни контекст ,,Мадере” и Београда знам директно.

Користим ову прилику да себе и читаоце подсетим на стравичан јаз који постоји између појединаца и насилне и хаотичне средине у којој живимо а који се повећава сваким насиљем и убиством. А настали дубоки јаз никада није празан већ је испуњен апатијом, цинизмом и очајањем; очајањем због могућности да се постојећа ситуација никада неће изменити, да се никада нећемо из ње избавити. Ова врста очајања може да експлодира у сваком од нас у сваком тренутку и као што се то, нажалост, пречесто дешавало, да експлодира на недопустив и трагичан начин. А током ових двадесет година смо обамрли, заштитили смо се мало равнодушћу, мало сублимацијом, мало намерним слепилом, и поприличном дозом самоанестезије. Другим речима, због сталног и реалног страха од озлеђивања, смрти, неподношљивог губитка па чак и од ,,обичног” понижавања, сви ми, заточеници сукоба, наш унутрашњи душевни и когнитивни свет прекрили смо заштитним слојевима који ће нас на крају угушити. Јер нико не може дуго да живи без ваздуха.

Не можемо знати како ће Милица Дапчевић оплакати смрт своје ћерке. И није важно како ће свако од нас појединачно реаговати на ову ужасну трагедију. Но веома је важно како ћемо колективно осудити злочине и насиља која нас окружују и страхоте које се дешавају. Јер од тога зависи како ћемо сви сутра живети у земљи која чува своју децу, своје нараштаје и своју историју. Само од нас зависи како ћемо искочити из страха и кренути путем наде.

клинички психолог, психотерапеут, едукатор породичне психотерапије