Глад за екстремним путовањима

Хуаншан је веома популарна код светских зависника о адреналину, али, није мета алпиниста и планинара јер сматрају да је исувише „лака” за професионалце. „Лака” јер имају стрме степенице, које се, уз помоћне даске и мердевине, буквално усецају у ову кречњачку планину и тако путовање до малог храма и Буде на врху траје сатима. Све се претвара у једно бескрајно балансирање и приљубљивање лица уз литицу што је за обичног туристу превише а за искусне пењаче премало.

Многи који немају никаквог искуства али поседују солидну физичку кондицију се често одлучују за ове вратоломије.

Још је таквих тачака широм света, као стаза Калалау. На Хавајима, дуга двадесет километара уцртана је на мапу планине Кауаи. Рај или пакао, зависи како гледате ову опасну стазу за висинско пешачење и пењачину, представља заправо једну од најопаснијих рута за ову врсту екстремног туризма али на једном од најлепших места на земљи. Највећи део ове стазе за популарни „хајкинг” вијуга дуж четири хиљаде метара високе литице изнад таласа обрасле меком маховином, орхидејама. Једна од опасности су бујице воде након изненадних тропских пљускова па се прави потопи сливају низ стазу носећи камење, трупце а имају снагу да „сперу” низ литице и неопрезне. На пола пута, постоји камп где се „видају ране”, мало се одмори и части јединим топлим оброком у тродневној захтевној авантури.

Једно од опасних места је и Ханакапаиа плажа, само пар километара од подножја Кауаи литице. Уска трака песка је легендарна и опасна клопка јер изненади плимни таласи односе у неповрат превише упорне или само превише храбре. Упркос свим опасностима стазу пређе безбедно и више од хиљаду пењача сваке године.    

Још једна од опасних тачака на планети је злогласна стаза у Канади уз Тихи океан, на потезу удаљеном од Ванкувера око 100 километара, уз западну обалу. Стаза, изграђена деценијама уназад као пут за спасавање жртава бродолома у бурним приобалним водама познатим по несрећама, данас је национални парк. Уз овај опасни пут испресецан океанским увалама и густим шумамам бројне животиње вребају. Три опасне врсте, мрки и гризли медведи, кугуари – планинске пуме и чопори изгладнелих вукова нападају из густе шуме усамљене занесењаке. Али, оштрина стазе, непрекидне блатњаве површине, неприступачне стене, нагли успони и мини кањони заправо су она права опасност. Пре ћете, у овој недођији, да пропаднете од уганућа зглоба или лома костију него да настрадате од напада звери.

Сви ови тешки терени су идеални да разни пустолови и људи жељни узбуђења опробају себе, припремљеност, физичке способности, али и специјална знања о преживљавању у дивљини.

На крају ових приче са разних тачака планете помислите да сви зависници од опасности имају, не само специфичан поглед на туризам, већ и авангардни став према одмору. Можда су само претходница неког новог, туризма будућности који подразумева и дозу страха како би се више уживало. То потврђују и речи Робина Ешрока, писца и телевизијског водитеља, након успона на Хуаншан. Дрхтавим ногама клекао је на хладни камени под храма, пред статуу Буде и изговорио: –Хвала вам, богови планине, што сте ми допустили да преживим, али дајте ми снаге да поновим још пуно пута овако нешто јер се тада осећам толико жив. Све дотле док не седнем, онемоћао од старости, у фотељу, уз грог и камин у родном Јоркширу –.