Дуго путовање у Јевропу

Црногорски парламентарни избори – први у самосталној држави – суочили су нас с једном појавом, у великој мери, неспојивом с модерним поимањем демократије. Реч је о феномену – несмењиве власти. Мило Ђукановић је, наиме, поново освојио апсолутну власт и то након пуних петнаест година континуиране владавине – што као премијер, што као председник републике. И то није све, јер након истека најновијег четворогодишњег мандата (а ту треба укључити могуће уставне акробације у правцу именовања председника републике у парламенту на пет година), Ђукановић ће бити у прилици да прослави златни јубилеј – двадесет година непрекидног владања!

Питања која се намећу сама по себи гласе: колико је ова дуговечност у вези са демократијом? И да ли проевропски курс коалиције ДПС–СДП представља само параван иза којег се крије тежња за дуговечним владањем по сваку цену? Критика која иде у правцу оцењивања несмењиве власти као недемократске, свакако није по вољи номенклатуре која врши власт, будући да она себе увек сагледава у демократском кључу. Истина је, међутим, да се власт која није смењива тешко може окарактерисати као демократска, без обзира на то колико свој легитимитет црпи из тзв. слободне воље грађана, исказане на изборима. Воља бирача ни у ком случају не оправдава упорно опстајање концепта несмењиве власти, јер увек треба имати у виду широк спектар манипулативних техника владајуће структуре. У супротном би, на пример, Гадафи и Лукашенко имали пуно право да своју вишедеценијску владавину оцењују као демократску самим тим што је иста претходно легитимно успостављена на изборима.

Било како било, накнадно постизборно моралисање, што се Црне Горе тиче, ослобођено је икаквог делотворнијег ефекта. Социолошко трагање за коренима дуговечности црногорске власти је, међутим, друга прича. Један од оснивача социологије као опште науке о друштву – Немац Макс Вебер – давно је васпоставио три идеалнa типa концепта власти: рационални, традиционални и харизматски. Укратко, према Веберу, у случају рационалне власти, постоји покоравање легално успостављеном безличном поретку и особи – у границама њиховог важења. У случају традиционалне власти, постоји покоравање господаревој личности, позваној да то буде на основу традиције – у границама уобичајеног. И, на крају, у случају харизматске власти, постоји покоравање харизматски квалификованом вођи као таквом, на основу личне вере у његове узорне особине – у границама вере у његову харизму.

Уз напомену да ниједан од наведених типова власти не постоји у чистом облику, ипак би требало рећи да се Ђукановићево скоро дводеценијско одржавање на власти ипак да објаснити управо помоћу наведене Веберове типологије, као и уз употребу неопходне дозе тзв. социолошке имагинације. У Црној Гори, по свему судећи, имамо посла с харизматским обликом власти, где један човек влада првенствено на основу сопствене харизме.

Три су базична момента погодовала настанку, развоју и опстанку Ђукановићеве харизматске власти. Најпре, реч је о менталитету народа који традиционално гаји благонаклон став према владавини ауторитета. Друго, ту је Ђукановићева лична харизма (симболички исказана у карактеристичном надимку "бритва") – искована у тзв. џемпер револуцији, ојачана у процесу политичког супротстављања Милошевићу и, коначно, додатно учвршћена остварењем мисије црногорске државности. И, на крају, трећи, не мање важан, моменат је одсуство карактеристичне харизматске личности у редовима црногорских опозиционих снага. Одговор на питање о дуговечности Ђукановићеве владавине треба, дакле, тражити у међудејству наведених чинилаца који, сви скупа, одржавају у животу концепт несмењиве власти у Црној Гори, а о чијим демократским потенцијалима свакако треба критички расправљати.

Макс Вебер, иначе, наводи да харизматска власт (која по својој суштини није ни рационална ни демократска) траје онолико дуго колико и харизма оног који влада. У случају Црне Горе и на основу Ђукановићевог животног доба, наведени тип власти би се могао одржати још много година. Рационално питање које би се с тим у вези могло поставити гласило би: да ли ће и у којој мери недемократски концепт несмењиве власти успорити Црну Гору на њеном путу ка евроатлантским интеграцијама? И да ли ће Европа и овога пута имати разумевања за својевремено најмлађег премијера на Старом континенту?