Трезори мудрости и истине

Аналитичари културе сматрају да је Гутембергова галаксија уморна. Други тврде да је уморена. Темељну „цивилизацију књиге” заменила је експанзивна „цивилизација слике”. Настала посредством техничког ума, савремена култура оставља за собом принцип стваралачког индивидуалитета, а њену комуникацију прате процеси стандардизације, унификације и стереотипности. Масовни медији и нове информатичке технологије већ су одиграли пресудну улогу не само у напуштању традиционалне културе него и у стварању њене визуелне наследнице, коју су некритички прихватиле генерације које долазе. Ту је већ присутан дисконтинуитет у пољу вредности. Показало се да је и књига угрожена светском кризом, неолибералном идеологијом, по којој економске вредности и профит имају не само средишну улогу него потискују све друге вредности. Стил живљења усмерен је на то да се обликује потрошачко друштво и да се обезбеди стварање „конзумента”, а не слободног грађанина, човека слободе.

У нашој средини дошло је до кризе читања. Запажено је да су многобројне околности утицале на то и у основној и у средњој школи. Породица као микросоцијална институција, која више није као некада колевка личности, најчешће осиромашена, непрестано се помиње као виновник. Често се, међутим, заборавља да су снажни ветрови екстремне друштвене кризе пореметили и социјализацију и индивидуализацију њених чланова. Вероватно да у поремећеној породичној атмосфери нису ни могли доживети значајније читалачке подстицаје. Телевизија постаје господар слободног времена. А и данас би се могла утврдити корелација између материјалног сиромаштва породице и њене духовне суше.

Школа је на тапету жестоке критике. Мета оспоравања су неадекватни и пребукирани програми. Књижевност је редукована на дајџест форму, на посредовање из друге руке. Лектира се доживљава као наметнуто штиво и као део школског морања. Читање као принуда делује апсурдно. Без радозналости да упознају литерарне творевине, школарци призивају у помоћ Интернет само стога да би задовољили школске обавезе. Они нису створили навику да читају. Ако понешто и прочитају сматра се да је то претежно популарна литература – научна фантастика, интриге о познатима, модни и крими-садржаји. Све је то далеко од усвајања културних вредности и формирања укуса. Отуда толико сиромаштво у изражавању, недовршене реченице и узречице: „Бре, брате!”.

Тешко је рећи колико би било другачије да је у образовном систему и дошло до модерне трансформације у којој би се унапредили сви облици комуникације и скала вредности. Нове информатичке технологије, Интернет и мобилна телефонија извршиле су пресудан утицај на интересовања долазећих нараштаја. У прошлогодишњем истраживању Стратеџик маркетинга о младима и новим технологијама, већина младих у Србији верује да онај ко нема профил на популарној мрежи Фејсбук није у тренду. Опсесивно умрежавање довело је до потпуне замене стварности за „стварност” из мреже, до зависности од ње. Реалност постаје незанимљива и зато се креира парастварност. Живот у мрежи добија већу вредност од свакодневице. Жива, непосредна и спонтана комуникација не може се упоредити са интернет-комуникацијом. Зато зависници од виртуелне интернет-комуникације често делују као аутистична бића у односу на стварност. Интернет, ипак, не може постати адекватна замена за књигу, коју долазеће генерације све мање читају, а у односу на прошлост делују као да су без меморије! Реалност је да без књиге могу, али без Интернета не могу.

У време наше транзиције увелико се разбашкарио фолклорни примитивизам и провинцијализам затвореног друштва. Примат је задобила тривијална естрада, која је постала прибежиште вулгарног кича. Таблоидизација следи законе тржишта. Сензационализам, популизам и конзумеризам подилазе свету ниског укуса. Естрада, лишена и етике и естетике, надмоћно влада и гута све вредности. Колико је естрада све подредила својој халабуци, показује место књиге у медијима и у јавном пољу. То место, ако и постоји, на самој је маргини. Није бољи ни положај критике, која је Ахилова пета наше културе. У друштву оскудице и библиотеке као светилишта читатељства и професионално издаваштво у великим су финансијским невољама. Лакоћа гашења књижара ван памети је. Било би зато нормално да држава и у финансијској оскудици подржи осмишљено издаваштво и помогне публиковање вредних књига. То би била њена обавеза и за садашњост и за будућност.

Све више се говори о кризи књиге. Шта је узрок те кризе? Најближи су ваљаном одговору они који су покушали да проникну у драму савременог људског постојања, у коме човек остаје „без значења”, без смисла а књига престаје да буде „кључ духа”. Логичан је тада закључак да не постоји само криза књиге него и криза човека. Књига ће, свакако, усавршавати и своје комуникативне могућности, али то не значи да неће и даље доживљавати кризу. У сваком случају, књига остаје константа вредности. Зато је тешко прихватити мишљење да је књига „реликт прошлости”.

И поред свих промена и глобализације, савремени свет, ипак, није заборавио књигу. Зна се да су у њој садржани трезори мудрости, лепоте и истине. Зато се може рећи да без књиге нема целовитијег откривања човекове суштине, његове сложености и тоталитета његовог постојања.

*Социолог културе, професор универзитета