У потрази за просторијом

Пушење је болест зависности и озбиљан здравствени проблем, али се закон о забрани пушења не односи само на здравље него и на људске слободе. Још једном се показује да домен људских слобода није безлична врећа из које се може узимати а да другима остаје исто што и раније, као што је то већ уочено у области сексуалних слобода. У сваком случају је занимљиво да у једном примеру законодавац, под утицајем светских импулса, захтева да приватна ствар (сексуално опредељење) постане јавна, а у другом, да јавна ствар (пушење) постане приватна, дозвољена само далеко од других. Ово личи на профетску сцену из Буњуеловог филма о фантому слободе, у којој се мења однос приватности између јела и одласка у тоалет. Донедавно су неки били поносни ако су могли да приуште себи скупе стране цигарете, а сада се разлог за понос мења.

Изгледа да је закон о (кратко речено) забрани пушења још један допринос пренормираности живота, јер је готово немогуће да се такав пропис поштује у стварности. Можда циљ и јесте тај, односно да још једна велика групација људи почне да се осећа грешном, што је, поунутрашњењем друштвених норми у индивидуалну грижу савести, врло ефикасан начин доминације. Срећа пушача који прође некажњено због овог страшног прекршаја, да запали цигарету на погрешном месту, може за последицу да има његову захвалност према строгом систему који му је то ипак прогледао кроз прсте, и његову наду да ће систем и даље трајати. Он би тада био спреман и да одустане од захтева да се уради нешто логично, нпр. да се обезбеди доступна просторија за слободну аутоинтоксикацију одраслих особа.

Оно што изазива недоумицу и сумњу у било какву прокламацију јесте недоследност и неконзистентност ставова који се у њој заступају. Како се може уклопити у један доследан систем постојање дуванске индустрије, штавише, задовољство што се у нешто такво инвестира код нас, с једне стране, и драконски закон на основу којег се један добрани проценат популације осећа као кужан? Одговор конвергира са две стране. С једне, дуванска индустрија је извор енормних прихода за државу, преко пореза, такси, акциза итд. С друге стране, трошкови лечења активних и пасивних пушача због болести које су несумњиво у вези са пушењем, скупо коштају државу. Новац је оно што уједињује обе стране, и даје кохерентност ономе што на први поглед изгледа нелогично. Које је решење ове противречности? Као што је то често случај у решавању главоломки и проблема, један од начина јесте тај да се изађе изван граница задатка, у овом случају државних, тако што ће се проблем извести напоље, онима другима. Развијене земље извозе производе своје дуванске индустрије у оне неразвијене, узимајући на тај начин корист од производње, а избегавајући штету због трошкова лечења. Ово није нови изум: извоз унутрашњих проблема, криза и ратова, у друге, недовољно развијене земље, којима тако нешто и приличи, у сврху очувања просперитета и мира унутар развијених, у модерној историји је познат бар од доба велике рецесије у Америци тридесетих година, и представља покушај стварања трајне стратегије за избегавање поновног унутрашњег великог слома. Оно што се сада код нас дешава јесте, једноставно, промена страна: ми се, за сада углавном путем усвајања нових закона, прикључујемо оној развијеној страни.

Испред многих установа и других објеката у последње време може се видети ружна слика: људи стоје по сваком времену на улици и пуше, изазивајући сажаљење случајних пролазника непушача. Управо се са те стране, од не-зависника, у последње време добија неочекивана и искрена (јер је безинтересна) подршка пушачима, бар у оном аспекту у којем се јавља осећање да је прогон претеран, између осталог и зато што се већ назиру елементи нове ситуације: производња цигарета је дозвољена, али се пушење у прописаним околностима изједначава са употребом дрога, чија је производња и продаја забрањена, али је коришћење за „личну употребу“ легално (захваљујући нелегалном увозу из неразвијених земаља где се оне полулегално производе).

Еколошки миље може бити, и јесте, загађен и многим другим менталним и материјалним агенсима – идеолошким, политичким, економским, психолошким, али и физичко-хемијско-биолошким контаминацијама која далеко превазилазе штетне последице пушења. Можда би све то требало забранити, код нас, одмах? Време прохибиције у Америци је ваљда једном за свагда показало какви су исходи наизглед једноставних забрана. Могуће је, ипак, да се некима већ јавља спасоносна идеја о забрани конзумирања алкохола, као елегантном решењу проблема алкохолизма.

Неуропсихијатар