Продато, а није купљено

Једног лепог дана на врата Агенције за приватизацију покуцао је нови власник релативно тазе продатог предузећа. Од надлежних је тражио само једно – да га лише статуса власника. Прежалиће, рекао је, све што је уложио. Једноставно му је пресело то што је подизао картицу на аукцијској продаји. Добацио је само до исплате прве купопродајне рате, следеће су чекале на наплату, за њима и обавезне инвестиције, преузети дугови чекали су намирење, запослени своје зараде. Несаница му је постала најбољи друг. Овакав случај прецењивања сопствених могућности није реткост у процесу враћања у капитализам на наш начин. Изузетак је само по томе што је овај нови газда поштедео и себе и друге. Такви се, иначе, једва могу избројати на прсте једне руке.

Обрнутих примера много је више, а разводи предузећа и њихових запослених од лоших газда много су болнији. Штрајкови у овим случајевима су редовна појава, као и кривичне пријаве и судски спорови, а армија незапослених допуњена је новим невољницима. Сада тим предузећима управљају државни заступници друштвеног капитала, покушавајући да спасу оно што се спасти може и траже им новог власника. Јер, продају онога што је свачије и ничије, ипак, ваља обавити.

Приватизација се, уопштено, није показала као деструктиван процес, а  многа предузећа с новим власницима као да су добила крила.

Успех се, међутим, више подразумева него неуспех. Неке фирме сада су у горем стању него пре приватизације, а уверавани смо да ће она бити чаробни штапић за њихову будућност. Лако је, говорили смо, када се зна ко је газда имовине. Он ће и да одговара, није то више Алајбегова слама друштвене својине коју свако крчми и развлачи.

Као и у многим другим нашим транзиционим причама утешна може да буде само статистика. Јер, она каже да нас лоше газде нису "потопиле". Од готово 1.900 предузећа продатих по разним основама разводи од нових власника уследили су у око 250 предузећа што је око петнаестак одсто свих продаја.

Лоших газда било је и у другим транзиционим земљама и, очигледно, да се мале богиње овог процеса, морају некако преболети. Уосталом, случајева пропадања предузећа има и код најразвијенијих где није било претакања капитализма у социјализам и поновног реверзибилног процеса. Питање је само како тај цех што безболније платити. Јер, други нису имали ни ратове, ни санкције, ни уништену привреду. Отуда и стално питање да ли се можда морала више "чешљати" пословна предисторија и финансијске могућности оних који су се јавили на, у приватизацији, отворен конкурс за фабриканта или газду. Стара је истина да све може да се упропасти, а у нашим условима таква судбина задесила је чак и она предузећа чији је опис послова по свим могућим критеријумима профитабилан. Како се, на пример, могло дести да један човек купи чак пет млекара и доведе их до стављања катанца на капију, а зна се да оне практично имају дневни обрт капитала. На списку фирми с лошим газдама нашла се и једна фабрика  лекова попут зрењанинске "Југоремедије", крушевачка "Жупа" која производи средства за заштиту биља, а добро је позната прича о америчком бизнисмену Срби Илићу који је ојадио две велике туристичке агенције.

Случајеви некадашњих гиганата попут Робних кућа "Београд", "Југоекспорта" или "Инекса" и многих других посебна су прича, јер је њихова судбина одређена стечајем чији је узрок, по уверењу запослених, намерно упропашћавање ради касније што јевтиније куповине, што, за сада, ни у једном случају није доказано. Стечајна мафија је у затвору, до правоснажне пресуде дуг је пут, а до тада питање је шта ће од неких предузећа остати. Драгоцени пословни простор, без људи и без обавеза, наравно. Продајна цена у многим случајевима се суновратила, а у реду за куповину предузећа у Србији као да стоје једни те исти људи.

У капитализму цех пропасти предузећа плаћа његов власник чије је то, уосталом, и власништво. У нашој варијанти нове газде дошле су у посед туђег капитала, нечег што су стварале генерације. И да ли на крају баладе свим ојађеним може да буде сатисфакција то што је онима који су се неуспешно поиграли као бизнисмени "играчка" одузета, што губе све уложено и што им се више неће пружити слична прилика да још неког другог завију у црно? Претешко питање у години када се завршава приватизација друштвеног сектора у Србији.