Суђење није двобој

Недавно је завршена расправа о Нацрту законика о кривичном поступку. Како је тај нацрт прошао на „суду” јавности? Па, зависи од састава суда. Чини се да судије и јавни тужиоци нису имали времена, а можда ни воље да темељно проуче нацрт, тако да су јавне расправе у седиштима апелационих судова углавном биле прилично „бескрвне”. Међутим, на округлом столу који је одржала Адвокатска комора Србије, овај нацрт је изложен жестокој критици. Тада je и један члан радне групе која је израдила нацрт оценио да чак око две трећине његовог текста мора накнадно бити подвргнуто озбиљној језичкој коректури. Како нацрт има више од 600 чланова, само решавање бројних техничких омашки, језичких нејасноћа и недоследности, захтева пуно времена. Проблем је међутим, много озбиљнији, јер је нажалост, овај нацрт и концептуално веома дубиозан.

Јавни тужилац је странка у кривичном поступку и уколико се он више не усмерава на официјелно утврђивање истине нема никаквих гаранција да ће истрага коју он води бити иоле непристрасна, јер зашто би јавни тужилац обраћао било какву пажњу на доказе који иду у прилог одбрани. У нацрту је прописано да ако осумњичени сматра да је потребно предузети одређену доказну радњу, предложиће јавном тужиоцу да је изврши. Ако јавни тужилац одбије такав предлог или о њему не одлучи у року од тридесет дана, осумњичени се може обратити судији, који може наложити јавном тужиоцу да предузме захтевану радњу. Ако се јавни тужилац о то оглуши, радњу ће предузети сам судија или ће наложити полицији да је обави. Ово је заиста невероватно решење. Оно је истовремено и нелогично и компликовано и неефикасно. Њиме се ствара чудна могућност да полиција која је поднела кривичну пријаву, врши радње у корист одбране у истрази, чије је вођење она сама иницирала својом кривичном пријавом?!

Небулозно је да се у Нацрту новог Законика о кривичном поступку, као и раније, омогућава подношење жалбе против пресуде и због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања. Дакле жалба је могућа и услед заснованости пресуде на неистини, а да при том суд уопште нема дужност утврђивања истине. Какве су шансе странке да побија пресуду због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, када је она сама примарно одговорна за утврђивање чињеничног стања?

Елиминисање начела истине у кривичном поступку је суштински изразито неморално. Ако начелно сматрамо да вршење кривичних дела није морално, а да се само у кривичном поступку може утврдити да је учињено такво дело, онда се то питање не сме препуштати чисто правнотехничком конструисању некаквог доказног „двобоја”, где би странке износиле своје аргументе и контрааргументе, а суд лишен „баласта” утврђивања истине, или бар тежње ка истини, једноставно арбитрирао која је странке била успешнија у доказном „дуелу”.

Кажу да је основно медицинско правило да лекар пацијенту не сме одмоћи, ако му већ не може помоћи. Слично би правило могло, или чак морало важити и за реформу нашег кривичног поступка. Лако је уочити да садашња верзија Нацрта законика о кривичном поступку Србије представља погрешан лек.

професор Правног факултета БУ