„Викиликс” не плаши Москву

Кога, заиста, гађа господин Џулијан Асанж објављивањем на свом сајту „Викиликс” стотина хиљада докумената који, наводно, садрже информације до сада скриване од јавности? Судећи према првим реакцијама, највише је уздрмана администрација америчког председника Барака Обаме.

Да ли је то зато што дипломате САД воле да говоре и пискарају све и свашта, понекад и сасвим неумесно или, једноставно, то од њих тражи служба, процениће надлежни у Стејт департменту. „Чињеница да је „Викиликс” поново успео да се докопа поверљивих докумената само потврђује да су слабости америчке обавештајне службе и званичника Пентагона системске природе”, мишљење је Виктора Озерова, руководиоца Комитета за одбрану и безбедност руског Савета Федерације.

Американци, очигледно, теже од осталих могу да „сваре” када неко тако безочно открива њихове мале тајне. Стога и треба очекивати да се са оне стране Атлантика деловање „Викиликса” оцени много драматичније него у осталим деловима света. Са друге стране, део одговора на питање зашто су европски „дворови”, за разлику од Вашингтона, хладнокрвно, па чак и са јасном дозом ироније, реаговали на Асанжова „открића”, треба тражити и у чињеници да се дипломатија на Старом континенту, за разлику од („млађаног”) америчког, већ хиљадама година носи са најразличитијим интригама и подметањима, и зна како да такве изазове, у великој мери, неутралише.

Слично је и у Русији, где се нису много потресли због неумесних квалификација о Бетмену и Робину, како су у појединим америчким депешама окарактерисани тамошњи премијер и председник – Владимир Путин и Дмитриј Медведев. Уосталом, дипломатија на нивоу стрипова и дечијих филмова тешко да је нешто што би могло тек тако да поремети устаљено функционисање руског Министарства иностраних послова. „Све ово је забавно за читање (открића „Викиликса”). Али у озбиљној политици радије се руководимо конкретним потезима наших партнера”, изјавио је Сергеј Лавров, први човек Министарства.

Ипак, у Асанжовим „открићима” има детаља са домаћег терена који би могли да заинтригирају руску јавност и буду тумачени на најразличитије начине. Један од таквих без сумње је онај који казује да Светлана Медведев, супруга председника Медведева, „активно ради на уношењу раздора између присталица њеног супруга и људи који подржавају премијера Путина”. Наводи се, такође, да је прва дама Русије већ направила списак чиновника којима намерава да загорча живот због тога што нису „довољно одани” шефу државе!

Ово нас враћа на сам крај прошлог миленијума, у време када је Кремљом „царовала” Татјана Дјаченко, кћерка првог руског председника Бориса Јељцина. Дотична дама се тада окружила моћном екипом политичара и олигарха у покушају да у руке „фамилије”, како је именована та група, преузме кључне полуге функционисања руске државе. Како проистиче из докумената које је објавио „Викиликс”, Светлана Медведева не иде истим путем, и пре ће бити да је њена намера (ако таква уопште постоји) да своме супругу обезбеди што бољу стартну позицију пред председничких избора 2012. Ипак, подсећање на „политичку кухињу Кремља” увек изазива знатижељу и у земљи и ван ње.

Можда управо имајући у виду „заверу” Светлане Медведев, руски аналитичари, али и политичари, скептични су када је реч о аутентичности докумената које је објавио „Викиликс”. У сваком случају, према целој причи је неопходно односити се „са великим опрезом”, мишљење је думског депутата Николаја Коваљова. Поготово што није свеједно како ће се који документ представити, у којем контексту, и којим другим информацијама ће бити поткрепљен.

Истини за вољу, највећа држава на свету је деловањем Џулијана Асанжа, за сада, само „окрзнута”.

Како је почетком новембра објаснио газда „Викиликса”, до докумената о деловању руских политичара тешко се долази, а, уз то, углавном су писани на руском језику, што тражи додатно ангажовање стручног особља. Како би могле ствари даље да се развијају тешко је рећи, јер на Западу је, ионако, одавно уврежено мишљење да се у Русији све ради у тајности.

Треба рећи и да кашњење изношења у јавност докумената у вези са Русијом, објективно, иде наруку званичницима у Москви, прво, стога што објавити било шта интригантно о закулисним дешавањима у овој великој земљи, после онога што се сручило на главу западне, а посебно америчке, дипломатије, знатно губи на ексклузивности. Друго, релативизовањем значаја до сада објављених докумената руске званичне службе припремају терен на којем би неке друге, интригантније информације, такође, изгубиле део очекиване драматичности.

Да ли ће тако и бити показаће наредни потези Џулијана Асанжа.