Тенис је француска реч са српском душом

Док су се у Београдској арени испред сребрне „салатаре” ређали говорници, Швеђанин Стефан Франсон, врховни судија на 99. финалу Дејвисовог купа између наше и француске тениске репрезентације, стрпљиво је чекао свој ред. Између прстију је вртео жуте лоптице. У његовим рукама била је одлука којим сусретом данас у 14 часова почиње један од најзначајнијих спортских догађаја у нашој земљи икада.

Слободан Живојиновић, председник Тениског савеза Србије, Жан Гашасен, његов колега у француској федерацији, Италијан Франческо Ричи Бити, главни човек Међународне тениске федерације, и Владимир Марковић из српског огранка велике париске банке, која је дугогодишњи водећи спонзор Дејвисовог купа, одржали су питке поздравне речи, али се с нестрпљењем ишчекивало да устане стасита фигура с наочарима. Франсон је ставио лоптице у елегантни пехар на високом постаменту, једно од најугледнијих знамења у спорту, које је вукло погледе неодољиво блистајући под дворанским светлима.

Типсаревићев одговор Монфису

У лоптици које се латио била је цедуља с именом Гаела Монфиса. Означено је тако да за први меч великог финала сабљу паше Јанко Типсаревић. Селектор Богдан Обрадовић и његов утицајни саветник Никола Пилић су се определили да поузданог солдата нашег тима пошаљу на мегдан највећој француској узданици. После дуела у којем ће Типсаревић да гори од жеље да начини још један свој подвиг и постигне једну од највреднијих победа у каријери састају се наш водећи ас Новак Ђоковић и Жил Симон.

Ватра између Типсаревића и Монфиса почела је да пуцкета на потоњим прес-конференцијама два тима. Прву су одржали Французи. Тамнопути тенисер атлетске грађе, ваљда потпуно сигуран у себе, рекао је да ће његова упадљива предност да буде то што ће наш играч да подлегне под теретом нервозе. Кад је Типсаревић обавештен како му супарник гледа на данашњи окршај, помало се нашао у чуду.

– А он неће да буде нервозан? Ако Монфис сматра да ћу ја пред 18.000 српских навијача да играм под нервозом, а он да остане хладан као лед, онда свака му част. Он је врхунски тенисер, који је играо добро и у Дејвис купу, али не треба да заборави да је француска репрезентација на сва три меча ове године била домаћин – указао је наш играч на то да је његов противник тај који треба да брине бригу око публике.

На нашем кантару мерена је дилема – треба ли у ватру гурнути Типсаревића, који у репрезентацији игра преко могућности, али у потпуном складу са својим умећем, или Троицког, који је видно клонуо духом после пораза на првом мечу у полуфиналу с Чесима, а на потоњим турнирима је играо у континуитету боље него икада. Веће у стручном делу нашег тима је одлучило како је одлучило, прижељкујући да данас буде један од оних дана Типсаревићевог великог надахнућа и јуначког држања. Тај меч претендује да задовољи драж и посебност Дејвисовог купа, да траје дуго и да узбуђењем захвати трибине и да нам, на крају крајева, донесе вођство.

Ђоковићева победа се ни под каквим околностима не доводи у питање и то не само у данашњем сусрету са Симоном, него и прекосутра, кад се у 13 часова буде састао са Монфисом. Наш најбољи тенисер, играч највише класе, делује ауторитативно у односу на оба своја противника, а то ће да потврди и на терену. Французи су се определили да поштеде Мишела Лодру напора и у синглу, а Симона и да жрвтују да намучи Ђоковића по цену пораза. Кад овај француски играч, који је после опоравка од повреда подизао форму у смирај сезоне, делује пуном снагом, до изражаја дође и његова неисцрпна упорност. Наш ас треба то да сече у корену, као у Пекингу недавно.

– Очекивали смо да њихов избор за други сингл буде Симон. Нас двојица смо увек играли дуге и неизвесне мечеве, осим недавно у Кини. Моје је да будем агресиван и да од самог почетка контролишем догађаје на терену – казао је Ђоковић.

Пала је и одлука да Троицки буде саиграч Ненада Зимоњића у дублу (сутра, 15 часова) против бивших вимблдонских шампиона Лодре и Арноа Клемана. Троцики у шали каже да је његово да слуша мајстора какав је у игри парова Зимоњић, а наш најискуснији репрезентативац је изјавио:

– Француски пар је уигранији и има више искуства. Освајао је и највредније трофеје. Наш адут може да буде што не познају игру Троицког у дублу колико се ми познајемо међусобно, било да сам у пару с њим или с Типсаревићем. У сваком случају мораћемо добро да сервирамо и да будемо приправни на њихов сервис.

Гашасен истиче срдачни дочек

На церемонији жребања је Живојиновић, можда и с дозом ироније, обећао гостима да ће лично да се ангажује да се осећају угодно у нашем главном граду. Председник нашег савеза, говорећи под утиском „црних слутњи” Гашасена и француског селектора Гија Форжеа о домаћој публици, уверавао је сумњичаве „галске петлове” да ће „предивни навијачи које имамо спортски да поздраве сваки вансеријски поен противничког тима”. Французима је пожелео срећу уз спортску крилатицу „нека победи бољи”.

Реч је после њега узео омалени Гашасен.

– Захваљујем домаћину на срдачном дочеку, а пре свега захвалност дугујем свом колеги и пријатељу Живојиновићу. Обраћам вам се с много осећања. Француска у Београду игра 16. пут у финалу, али први пут од како сам на челу савеза. Друга ми је година мандата, а баш у време док предводим нашу тениску федерацију имамо прилику да освојимо вредни трофеј десети пут. Уз то, финалисти нисмо били већ осам година. С поносом истичем да француски тим краси солидарност и фантастичан дух, који су највећи адути против опасног српског тима. Знам да је домаћин непобеђен у Београдској арени, али подсећам да смо два последња трофеја узели као гости (у Мелбурну 2001. и у Малмеу 1996 – прим. аут.).

Француска тениска репрезентација има пуно право да се и у нашој кући влада као велесила. Она има дугу традицију у тенису, има галерију незаборавних асова, има „Ролан Гарос”...На крају крајева и корен речи тенис је њен (од tenez). „Тене” што значи „држи” било је, кажу старе књиге, упозорење које је играч давао свом противнику када му је слао лоптицу. Док је Француска поткрај XVIII века била у вртлогу револуције и сопствених државних немира, Енглези, који су на њеном тлу били очарани игром с ускликом „тене”, искрали су јој се и однели је преко Ламанша. Тенис је тек на Острву постао „бели спорт” и готово национално обележје.

А колико су Французи у предратном добу држали до Дејвисовог купа, говори и њихово предратно ривалство с Американцима, који су их два пута тукли у Филаделфији (1925, 1926), а онда су им ови вратили мило за драго на истом месту (1927) и затим им још четири пута делили лекције у „Ролан Гаросу” (1928, 1929, 1930, 1932).

Има прича да је оснивач угледног такимичења Американац Двајт Дејвис посетио једном америчког амбасадора у Паризу. Овај је у његову част приредио пријем за посланике француске скупштине. Када им га је представио као бившег америчког министра одбране и потоњег дипломату, депутати су то примили као да је лањски снег. Када је затим рекао да је пред њима оснивач тениског такмичења у којем превласт имају Французи, добио је громогласни пљесак.

Било је то романтично доба француских славних тениских „мускетара”. Данас, 110 година после Дејвисовог одласка у бостонску јувелирницу са захтевом да му се направи „салатара”, чувени трофеј је пред нашим очима. У Београд су га довели српски јунаци који су тенису дали неку друкчију душу.

Г. Анђелић