Нови пут у светлу будућност

Кад је, крајем осамдесетих година прошлог века почињао последњи чин распада Југославије и постало јасно да постојећи систем више није одржив, ондашња друштвена елита нашла се пред озбиљном дилемом – куда и како даље. Једно од питања око којег су се, привидно највише ломила копља било је – треба ли увести вишепартијски или задржати једнопартијски систем.

Желећи да сачува свој положај у друштву, ондашње руководство Србије изашло је у јавност с једним "оригиналним" предлогом. Они су говорили да се противе увођењу вишепартијског система, али да се зарад тобожње демократизације друштва залажу за "плурализам унутар Савеза комуниста". Другим речима, за систем у којем би било дозвољено право на различито политичко мишљење, па чак и на стварање фракција, али искључиво унутар једне странке – Савеза комуниста, и само унутар једне идеолошке догме – марксизма.

Овај "идеолошки експеримент" није, срећом, дочекао своју примену, а бурни догађаји учинили су да брзо буде заборављен. Али, постоје мишљења да је данас, две деценије касније, он васкрсао и то у сасвим новом облику. Наиме, поједини аналитичари тврде да систем у којем сада живимо и који су прихватиле све земље у транзицији није ништа друго до – привидни плурализам унутар једне нове идеологије.

На каквим аргументима они темеље ову, на први поглед апсурдну тврдњу? На мишљењу да живимо у друштву "дириговане демократије" и унапред наметнуте будућности на коју обичан грађанин не може да утиче. На ставовима да за појединце, народе и државе постоји само привид слободе избора и то у условима када она истински не постоји. Јер, систем је, кажу, постављен тако да су његови основни принципи проглашени за догму чија се исправност не може довести у питање.

Зато они сматрају да у савременим "демократским" друштвима истинска демократија не постоји и да политичке странке углавном представљају само фракције унутар једног новог поретка, које се разликују углавном по форми, а не по суштини својих програма. Будући да су идеолошке разлике међу њима све мање, и два века стара подела на левицу и десницу доведена је у питање, па је све теже одредити ко је, у ствари данас левичар, а ко десничар.

То је, сматрају они, и један од главних разлога што у многим европским државама опада број људи који излазе на изборе, а расте број апстинената. Јер, просечан гласач све мање сматра да изласком на гласање може утицати на своју судбину, будући да се, какав год избор направио, ништа суштински неће променити. С друге стране, и они који излазе на изборе у све већем проценту опредељују се за странке које заступају екстремне ставове будући да се оне, користећи постојећу ситуацију, често представљају као једини "спасиоци нације".

Које су то догме, односно начела која се, по мишљењу ових аналитичара, данас не смеју доводити у питање? У економији, то је капиталистичко друштвено уређење, односно тежња да се целокупна привреда одређене државе приватизује – често уз стварање нових монопола и отпуштање великог "вишка" запослених, а цене и увоз либерализују. По питању одбране, то су "евроатлантске интеграције" односно став да је за државе у транзицији улазак у НАТО најбоље и једино могуће решење, јер тако постају део "колективне безбедности" и још чвршће се повезују у "породицу демократских народа". Када је о политичком повезивању реч, улазак у Европску унију се поставља као "циљ свих циљева", односно као извор благостања у будућности. При томe се, кажу критичари, по обичају истичу само позитивне стране ових процеса, а негативне се прећуткују или маргинализују. Зато неки од њих, не без цинизма, кажу да је парола "путовање у светлу будућност", која је минулих деценија имала улогу аналгетика при примени непопуларних мера, у садашњем систему вредности само преиначена у паролу "улазак у Европу", при чему је суштина остала иста.

Наравно, поборници оваквих ставова имају и много противника. Они кажу да су то једнострана и злонамерна мишљења људи који само критикују не нудећи никаква конкретна решења. Јер, питају се они, шта то критичари нуде – да ли је по њима излаз у ксенофобији, враћању у прошлост, самоизолацији, да ли се може ићи мимо времена. Осим тога, кажу "критичари критичара" постоје избори на које свако може да изађе, понуди програм и, уколико победи, поведе земљу путем којим жели – па како се онда може тврдити да могућност слободног избора, данас не постоји.