Неравнотежа страха

Велика излазност бирача у првом кругу председничких избора изненадила је (и обрукала) политичке аналитичаре. Нико им није скренуо пажњу на то да се излазност и резултати избора могу лакше предвидети на основу статистичких истраживања, него на основу „размишљања” и (пропагандних) наруџби из страначких штабова. Показало се да су бирачима у Србији ови избори важни без обзира на то колика је стварна моћ председника републике. Више него претходних година, грађани желе да се изјасне, јер осећају да постоји могућност да бирају и верују да светом више не влада једна и само једна неприкосновена сила.

Дилему Исток или Запад у Србији многи приказују као вештачку дилему. Ако се узме у обзир чињеница да је и на истоку и на западу формиран исти, капиталистички привредни поредак, та дилема је на први поглед бесмислена. Ипак, иако су интереси руског и евроатлантског капитала идентични (капитал увек има логику оплодње и раста), они нису увек и сагласни. Напротив. Тачке на којима се ти интереси сукобљавају данас се већ лако могу препознати, као што се може препознати и широко подручје економске размене и сарадње, на којем су интереси ових капитала усаглашени у високом степену.

Са евроатлантским пријатељима постоји озбиљно размимоилажење због Косова и Метохије. Не ради се овде о томе да ли је Србија срећнија са Косовом или без њега, него о томе с коликим степеном самопоштовања, суверенитета и интегритета Србија ступа у политичке и економске односе са другим државама. Ако се у овом питању Србија приклони сили и „закону топуза”, она ће морати да се са том логиком мири и у свим другим (будућим) случајевима, што ће озбиљно поткопати њене економске интересе, па и њену привредну будућност. Наши се политички лидери оправдано боре за поштовање међународног правног поретка, супротстављајући се владавини силе у међународним односима. Камо среће да се са истим жаром и на унутрашњем плану боре за поштовање закона и права, уместо што спроводе самовољу партијских моћника и „право јачег зуба”, уз перманентно развлачење у тумачењу устава и закона.

Парадоксално је (и жалосно) што заговорници демократског (евроатлантског) пута морају у изборној кампањи, нарочито пред други круг, да се ослоне на застрашивање. Шта ће се догодити ако се бирачи не изјасне за заговорника евроатлантских интеграција? Не искључује се могућност да Србија буде економски изолована, а неки агитатори чин непослушности и непокоравања бирачког тела вољи моћне и сјајно наоружане међународне силе лицемерно називају „актом самоизолације”. Не верујем да у модерној Европи постоји народ који би био имун на овакву врсту застрашивања, посебно ако се зна да у остваривању својих претњи Запад баш нема много обзира. А по мишљењу многих, такав страх би (уз малу помоћ пријатеља из Цесида) био сасвим довољан за победу кандидата – заговорника евроатлантских интеграција.

Приметићемо да су они који себе радо називају господарима света (глобални лидери) одложили одлуку о признавању независности и слању европске мисије на Косово за „после председничких избора”. Интелигенцију бирача вређа порука „Гласајте, онда ћемо вам рећи шта смо одлучили (ваљда то и сами знате!)”. Од бирача у Србији тражи се да, поред страха, који је присутан и природан, покажу и велику дозу лаковерности.

С друге стране, извесно је да ће позиви бирачима да буду храбри (и самопоштовање) имати снажан одјек у јавним анкетама, али питање је како ће грађани размишљати у гласачком боксу, истински застрашени могућностима политичке и економске изолације, коју увек прате несташице и оскудице. Можда би застрашивање са Истока (претње редукцијом или блокадом испорука енергената и сл.) имало јачи утицај на „објективност” бирачког тела? Тада би бирач у боксу могао да блиставу светлост одлично снабдевених шопинг молова упореди с леденим радијаторима, као њиховом ценом. Срећом, такве претње не постоје ни у наговештајима. Створена је неравнотежа страха, у којој лакше може да победи заговорник евроатлантских интеграција.

Са становишта програма економског развоја готово да не постоје битне разлике међу странкама у Србији. Нема странке која би државној интервенцији супротставила јачање истинских економских слобода. Неке партије се залажу за активирање евроатлантских (приступних и других) фондова, друге су за увећање и прерасподелу постојећег буџетског колача. Доминацију политике над привредом и огромну улогу државе у економском животу, бојим се, ниједна партија не оспорава. Странке се баве проналажењем нових идеја о државној интервенцији (оснивање агенција, комисија, канцеларија, комитета, инвестиционих институција, одбора...). Партије се поносе снажним и лукавим лидерима, који не маре много за спровођење закона и правних норми, али су делотворни, бескомпромисни и обилују лидерским способностима (да усреће све око себе, а да своје ближње „испоштују”).

Професор на Универзитету „Браћа Карић”