Горан Радовановић: Мој живот на Куби

Возило за које се не зна да ли је аутобус или камион толико се тресе да путници поскакују са седишта. Таман када је бука толика да више не може да се издржи, шклопоција стаје усред недођије. Путници силазе у блато. Ко жели да стигне до града, мора да помогне возачу и погура аутобус.

Ова сцена илуструје живот на Куби и наћи ће се у документарцу редитеља Горана Радовановића „Уз Фидела до краја”. Када легендарни монтажер Андрија Зафрановић буде одобрио и последњи рез, биће то први филм у кубанско-српској копродукцији. Редитељ документараца „Кастинг” и „Пилећи избори” и играног филма „Хитна помоћ” у септембру се вратио са Кубе у Београд. „Уз Фидела до краја” сумираће његове најјаче утиске оданде.

– Овим филмом сам желео да ухватим zeitgeist касне фазе фиделизма – објашњава Радовановић који је провео годину дана у месту Сан Антонио де лос Бањос као предавач у тамошњој Међународној школи за филм и телевизију.

Како изгледа тај дух епохе „последњих дана фиделизма”?

– Кубанци су скромни, иако немају такорећи ништа. Одликује их антиконзумеризам. Човек не размишља о томе шта би могао да купи, већ мисли на људскост и постојање. Вирус антиконзумеризма прешао је и на мене – каже у шали Радовановић који је и поред кубанских томпуса баш у Сан Антонио де лос Бањосу оставио цигарете. За годину дана није видео ниједну насилну сцену на улици, али су те исте мирне улице пуне рупа и аутомобила који се распадају. 

– Кубанцима није лако да стигну од једног места до другог. Транспорт је лош, инфраструктура пропада...

Један старији Кубанац, јунак Радовановићевог филма, упорно покушава да стартује мотор који је стар, у стању распада.

– Ово је филм о апсурдности, о сизифовском послу када покрећете нешто што не може да се покрене.

Као на пример систем који не функционише, који је на издисају и који проповеда једну идеологију, али омогућава сасвим другачији живот. У таквом свету нема приватности. У дворишту са много кућа постоји само један јавни телефон, па Радовановићеви јунаци који живе најближе говорници по цео дан слушају како се други смеју, плачу и исповедају преко жице. Видан је и „руски утицај под палмама” који се огледа у именима као што је Владимир Иљич Родригес.

– Летаргија је део менталитета острвљана. Они су миран народ.

И веома предусретљив, рекло би се по Радовановићевом искуству. Не само да је био професор у најважнијој филмској школи у Латинској Америци коју је основао Габријел Гарсија Маркес и на којој су предавали Френсис Копола и Стивен Спилберг, већ је и један од ретких странаца који је добио дозволу да слободно путује Кубом и снима сцене без икакве цензуре. Тако је и забележио помирљив живот у страћарама без прозора и телефона и егзалтиране параде на трговима на којима се чуло „Живео Фидел, живела револуција”.

Ј. Стевановић