Депеше о Младићу: Коштуница неће, Тадић хоће

Сједињене Америчке Државе доставиле су јула 2006. године влади Војислава Коштунице 11 препорука како би се убрзало хапшење Ратка Младића, али је америчка амбасада у Београду после три месеца изразила дубоку забринутост због опструкције тих предлога, објавио је „Викиликс”.

Први предлог САД-а био је да Коштуница јавно позове да се Младић што пре ухапси, наложи свим званичницима владе да учине све како би постигли овај циљ и упозори да ће они који буду то спречавали одмах бити уклоњени са положаја, као и да затражи помоћ грађана.

За три месеца спровођења Акционог плана, Коштуница је два пута рекао да Младић треба да буде „приведен и предат” Хашком трибуналу, а ниједном да он треба да буде „ухапшен”, иако је експлицитно уверавао америчког амбасадора да ће то учинити, а у оба наврата је критиковао Босну због „ругања правди”, јер није ухапсила генерала Дудаковића због злочина над Србима, наводи се у објављеној депеши.

Коштуница, такође, ниједном није затражио помоћ јавности, није позвао тајне службе да га нађу и ухапсе, нити је запретио да ће казнити појединце који му буду помагали, наводи се у овом документу.

У складу са другим предлогом, Коштуница и министар унутрашњих послова Драган Јочић нису дали јавна упутства свим безбедносним јединицама у Србији да сва средства усмере на хапшење Младића.

Трећи предлог САД-а је био да српске снаге безбедности почну ефикасну потрагу према смерницама Америчке шерифске службе, што такође није учињено нити планирано. Амерички шерифи су 2005. године доставили детаљне информације министру Јочићу, укључујући посебне препоруке о структури и хијерархији ефикасне јединице за ову акцију.

Четврти предлог је био да Коштуница приватно позове Српску православну цркву да јавно подржи хапшење и изручење Младића, што није учињено, нити планирано.

Пети предлог је био да српска Војнобезбедносна агенција, са премијером и председником Борисом Тадићем на челу, подели поверљиве информације које су пре тога биле представљене Врховном савету одбране са америчким амбасадором и одабраним амбасадорима земаља ЕУ, што није учињено нити је планирано.

Према шестом предлогу, тадашњи министар правде Зоран Стојковић требало је да објави отварање званичне истраге о Младићевим помагачима, засноване делимично на налазима Комисије Републике Српске за утврђивање истине о Сребреници, што није учињено, нити је планирано, наводи се у депеши и истиче да су Стојковићева настојања у трибуналу од јула те године у највећој мери била контрапродуктивна.

Седми предлог је био да се осумњичени за помагање Младићу или они који о мрежи помагача имају информације одмах приведу ради испитивања или притворе, а да се међу њима нађу и бивши шеф војнообавештајне службе Аца Томић, бивши начелник генералштаба Бранко Крга и Младићев син Дарко, што није учињено.

У оквиру осмог предлога, Коштуница је требало да предложи парламенту нови закон којим би се увеле додатне кривичне казне за свакога ко на било који начин помаже особама оптуженим за ратне злочине, што није учињено.

Девети предлог америчке владе односио се на то да Влада Србије треба да припреми извештај о Младићу, који би нарочито обухватио информације о ратним злочинима за које је оптужен, и да тај извештај учини доступним за јавност, што такође није учињено, наводи се у депеши.

Десети предлог је био да Коштуница формира међуагенцијски акциони тим у Србији на челу са специјалним тужиоцем за ратне злочине, који би био задужен за локацију и хапшење Младића и других истакнутих оптуженика, што је само делимично спроведено.

Последњи предлог америчке владе био је да Србија помогне да се успостави регионални акциони тим и да активно учествује у њему ради координисања напора различитих полицијских и обавештајних служби у региону како би се пронашле и ухапсиле особе оптужене за ратне злочине.

У депеши из маја 2009. године Америчка амбасада у Београду обавестила је Вашингтон да верује да је српско руководство предвођено Борисом Тадићем далеко спремније да помогне у потрази за одбеглим генералом Ратком Младићем од својих претходника.У депешама које је објавио „Викиликс”, а пренео лист „Гардијан”, наводи се да Тадић и влада несумњиво желе да пронађу Младића, што је предуслов за даље кораке на пољу евроинтеграција.

„Премда је термин ’пуна сарадња’ можда неухватљив, важно је признати напоре садашње владе, како тежак терет прошлости не би закочио српску будућност”, рекао је бивши амерички амбасадор Камерон Мантер у депеши од 6. маја 2009. године.

У депешама се наводи и да је шеф канцеларије трибунала у Београду Дејан Михов 5. маја 2009. рекао да је састанке Акционог тима, којима су званично председавали председник Националног савета за сарадњу с трибуналом Расим Љајић и тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, заправо водио шеф кабинета председника Србије и секретар Савета за националну безбедност Мики Ракић. Михов је то схватио као јасан показатељ да потрагу за Младићем Борис Тадић схвата као приоритет.

По тврдњама тог представника трибунала, потрага за Младићем је активна и садашња влада је веома ангажована у сарадњи са Хашким судом, што „представља велику промену у односу на прошлост”.Према речима Михова, сарадња БИА и ВБА је унапређена. Он је такође казао да је сваке недеље присуствовао састанцима Акционог тима као посматрач и добијао детаљне оперативне податке и планове који се тичу потраге за Младићем и Хаџићем.Михов је још рекао да је импресиониран тиме што Акциони тим улаже исте напоре да пронађе и Хаџића.

У депешама се истиче и да је шеф Службе за откривање ратних злочина МУП-а Србије Александар Костић рекао представници такве службе из Сарајева Џули Вибул Џолс, током њеног боравка у Београду 5. маја, да садашња влада има вољу да пронађе Младића и Хаџића, али да је прошло толико времена да је тешко ући им у траг.Према његовим речима, нема информације која би поткрепила тврдњу да је Младић у Србији, али такође нема информација које би показале да се он налази негде другде.

Полиција наставља да трага за њим, укључујући надзор његових сарадника и чланова породице.Информације које добијамо из региона су од користи и омогућиле су хапшење Стојана Жупљанина и Радована Караџића, рекао је Костић, наводи се у једној од депеша.

У депешама се такође истиче и значај техничке сарадње Србије с трибуналом: Михов потврђује да је та сарадња готово стопроцентна и да нема већих проблема када је реч о документацији, што је такође напредак у односу на претходну владу.Такође, Србија је, како се наводи, наставила са процесуирањем оптужених за ратне злочине, а Специјални суд је донео пресуду у два веома значајна случаја – Сува Река и Овчара.