Весело џез путовање

Диригент, композитор и аранжер Војислав Бубиша Симић, синоним за џез у Србији, другу годину заредом домаћој читалачкој публици представља се и као писац. Након књиге "Сусрети и сећања" коју је објавио прошле године, недавно је представио и "Весело путовање" (са Џез оркестром РТВ Београд по белом свету), малу збирку сећања о наступима наших џезера по свету, свиркама по возовима и пољанама, обојену бројним анегдотама са путовања.
Иако никада није чувао новинске исечке у којима су током протеклих деценија били забележени наступи нашег Џез оркестра којим је он руководио, када је пре двадесет једну година отишао у пензију сетио се да би могао да почне да прикупља све што је у вези са њим и са џезом.

– Мој отац је био адвокат и имао је велику библиотеку. Нешто је остало сачувано до данас и када сам почео да пребирам по њој нашао сам бројне новинске исечке о мени које је годинама скупљала моја мајка. Прави мали приватни прес-клипинг. И то ми је много помогло да напишем ове две књиге. Када сам писао ову другу схватио сам да је, нажалост, половина њених јунака умрла. Најмлађи од нас који смо били чланови првог џез оркестра данас има 76 година – прича Бубиша Симић.

А та прва генерација београдских џезера почела је да свира ову музику после рата не мислећи да ће им то касније, заправо, постати професија.

– Већина је нешто студирала. Ја сам уписао технику која ми није ишла од руке. После право. Али и од њега сам одустао када сам схватио како то право у пракси функционише. У то време нас који смо свирали џез било је мало, а игранки на све стране, па смо били јако тражени. И сасвим солидно плаћени. Свирали смо амерички џез и имали прилично проблема јер смо, с времена на време, богами и батине добијали од неких надобудних скојеваца који су мислили да ми зарађујемо, а не радимо ништа. Били смо, како да вам кажем, беспризорни – присећа се са осмехом.

А онда се десио преломан тренутак за џез у Србији. Основано је Џез удружење, 1953. године.

– Ни сам не знам како су то одобрили. Али, од тог тренутка може да се сматра да је џез постао призната професија. Неколико година касније, када смо стали на бину Коларца, џез је признат и као уметност. Али, није то ништа чудно. Ни у Америци ондашњи џезери нису били више цењени. Свирали су по клубовима и хотелима. Тек су по доласку у Европу "стали" на бину концертних дворана. И ту су били цењенији него у својој домовини.

Отпор према џезу, прича Симић, на овим нашим просторима, трајао је прилично дуго иако је та музика која је освојила цео свет и донела нешто ново. Била је то музика из које су изникли и рок и поп.

– Али ја сам на отпор наилазио и у својој породици. Мој деда је био министар у влади Николе Пашића, а баба учитељица која је била страшно несрећна што ја свирам џез. А када сам на Академији почео и контрабас да свирам и када сам га унео у кућу, баба се расплакала јер је тај инструмент за њу био нешто што никако не иде уз чланове грађанских породица. Шта да вам кажем, баба је мислила и да је чувени Стеван Христић застранио јер је "тамо у Опери нешто дириговао а из угледне је породице"! Сматрали су моји да је музичка професија на нешто нижем нивоу.

Много година касније Бубиша Симић је са другарима почео професионално да ради у Џез оркестру у којем су, уз џез, свирали и забавну музику коју нису много волели. Мислили су да им је то испод нивоа.

– А онда је наступила ера фестивалске музике које код нас, нажалост, више нема, а све "захваљујући" овој новокомпонованој музици.

Задовољан је што последњих неколико година све више публике долази на концерте Биг бенда на Коларцу, али помало резигнирано закључује како џез клубови код нас поново умиру.

– Некако ми се чини да је у време Милошевића било више џез клубова. Ко би га знао због чега. Ваљда су у тадашњој виртуелној стварности млади у џезу тражили спас. Али, хвала Богу, поново се враћа Џез фестивал. А ја се дивим младим људима што и даље свирају џез. Долазе неки нови клинци, школовани, добри. Прате музику, знају шта се дешава у свету. И џез иде даље. Верујем да ће се он одржати и у будућности, али је зато изузетно важно да се одржи Џез оркестар РТС-а  јер је он база. И он је права школа. Била би велика штета када би га угасили.

Почетком идуће године Војислав Бубиша Симић планира да одржи концерт у знак сећања на једног од наших најзначајнијих музичара, Бору Роковића.

– И спремам још једну књигу сећања. Нешто слично овим двема које су већ објављене.