Срце и град на длану престоничких гритера

Није све у новцу. Имам 25 година и било ми је сасвим природно да промовишем свој вољени град. Зато сам прихватио да волонтирам као гритер, туристички водич који ће посетиоце наше престонице упознавати са местима које сам сматра најлепшим у граду. Као што бих са пријатељима из иностранства поделио своје омиљене кафиће, улице, тргове... – каже Срђан Петровић, дипломирани географ.

Он верује да се сваки труд исплати, а скептицима који коментаришу „Е не бих без динара водао неке странце по граду и смешкао се, јер за то постоје плаћени водичи”, поручује: „Мој живот су обележили људи из различитих култура, научио сам много од њих и остали смо сјајни пријатељи”.

Угодне шетње са супружницима из Канаде, пејзажним архитектима, зачинио је коктелима и сатима ћаскања о мноштву тема. Његова прва групна тура били су каратисти из Сједињених Америчких Држава. А онда су заређали људи из медија – репортери, колумнисти, блогери, ТВ екипе... Са Ралфом, новинаром берлинског недељника „Ди цајт”, провео је незаборавна три дана. Уз Натали Раић, блогерку шведског „Космополитена”, готово цела недеља пролетела му је за трен. И сам је давао изјаве за медије, појављивао се у телевизијским емисијама. „Гритеровање” му се, каже, увукло под кожу.

– Са свим својим гостима сам остао пријатељ, редовно се дописујемо. Ускоро идем код Натали у Малме, па ће она мене да угости као што сам ја њу у Београду. Она је у својој земљи уважена личност, а упознао сам многе њој сличне, који су се овде понашали сасвим опуштено и спонтано. Уз њих сам се и ја добро провео. Чак сам се појавио и у филму о Београду, који је снимала Турска национална телевизија. Па ко може да каже да је битније добити новац, него имати прилику да овакве људе добијеш за пријатеље  – закључује Срђан.

Сервис „Београдски гритери” формирала је Туристичка организација Београда с намером да окупи људе који у улози неформалних домаћина показују страним туристима престоницу.

Њихова обавеза је да шест пута годишње на задатку проведу два до три сата. Срђан је од маја до данас имао чак девет тура. Гритери попут Срђана представљање града из свог угла не сматрају обавезом, већ забавом. Глобална мрежа гритера на неки начин и подстиче дружење и спаја људе који и као туристи рачунају на опуштену атмосферу и добар провод.  

Да ипак није све у проводу, потврђује пример Милене Фелбаб, дипломираног филолога. Њена жеља била је да што боље упозна језике које је изучавала током школовања, а за то на факултету није увек било прилике. Зато јој је улога гритера савршено „легла”: уживала је, каже, док је групи берлинских ученика и њиховој наставници приповедала о Београду и Авали. А предавач са лајпцишког универзитета је после Миленине приче и туре престоницом озбиљно разматрао могућност да извесно време живи у Србији. Дружила се и са новинаркама из Беча и Келна, с њима снимала и радио-репортажу о београдској омладини.