Директних страначких избора дуго неће бити

Тврдња да политичке партије имају кључну улогу и одговорност у изградњи правне државе и промоцији демократских принципа опште је позната чињеница. Зато је сасвим очекивано да је наглашава и Никола Јовановић у свом тексту ,,Унутарстраначка демократија у Србији” (,,Политика”, 10. децембра). При томе се он залаже да се обрати пажња на аспекте унутарстраначке демократије у њима јер су они изузетно важни стубови политичког живота и зато их не треба декредибилизовати константним критикама и денунцијацијама. Изгледа да су по овом ставу странке јаче ако има мање критике и преиспитивања њиховог деловања. Аутор текста наводи важност јасног финансирања странака и одустајања од института бланко оставки. Ово су по Николи Јовановићу неке од претпоставки да се може говорити о напретку унутарстраначке демократије у Србији.

Али када се сагледа реално стање може се видети да је унутрашња демократија у нашим политичким странкама на веома ниском нивоу; постоји само у формалним траговима, јер је основни принцип вођења странака сведен на доминантну улогу партијског вође и његове одане страначке олигархије и интересне клијентеле. Рећи данас да су наше странке и њихово олигархијско устројство највећа препрека развоју демократије у Србији није никаква денунцијација или декредибилизација. То се може видети и у свакодневном политичком животу али и у начину како се воде активности око страначких изборних скупштина. Сценарио је увек исти, незамењиви и неприкосновени вођа и добро уиграна политичка представа у којој свако има добро разрађену и предвиђену улогу, jер најважније је показати и одржати страначко јединство. Зато ми данас у поштовању демократских принципа и демократске процедуре нисмо превише одмакли од једнопартијског политичког система. Партијска држава функционише и даље на исти начин и са истим разорним последицама на развој демократије и друштва.

Никола Јовановић с правом истиче значај давања права свим члановима странке у неким европским државама да бирају функционере на непосредним изборима, и то је свакако веома важно европско демократско искуство. Али основно питање за нас је зашто непосредни страначки избори нису могући у нашим странкама које се диче својим демократским традицијама и великим демократским потенцијалом. Одговор је веома једноставан: у нашем страначком животу доминира познати гвоздени закон олигархије, а унутарстраначка „демократија” је сведена на ритуално одржавање изборних скупштина, сабора и историјских конгреса на којима се само потврђује водећа улога страначког вође, страначких олигархијских лобија и вечитих и незамењивих страначких кадрова који су саставни део чврсто етаблираних клијентелистичких центара моћи. Зато су директни страначки избори демократска вредност која у Србији дуго неће бити достигнута, jер чланство странака нема готово никакву улогу у креирању и спровођењу страначке политике, оно је само погодан и пригодан декор у изборним кампањама.

*Публициста