Зашто лопатом

Да ће Национални инвестициони план запослити веома велики број људи и тиме решити наш највећи проблем, незапосленост, чули смо безброј пута.
Српски економисти су тим поводом (за промену) сложно наступили, рекавши да ће од НИП-а бити далеко више штете него користи, али узалуд.
Није било озбиљнијег политичара који ову идеју није пригрлио.
Ни неозбиљнијег, кад боље размислим: кроз целу кампању провлачила се теза да је у питању одличан план, једино су неки замерали то што га они сами нису састављали, углавном само то. Зашто демагошке бесмислице редовно звуче уверљивије од саме истине?

Ево разлога: демагози нуде само лепшу половину целе истине. У економији, кад се тако "распуцавају", то значи две ствари: или да предлажу политику која погодује само једној интересној групи или нуде политику која је краткорочно добра, али дугорочније није. Биће лакше ако узмемо пример из једне друге научне дисциплине. Подједнако би демагошки, бесмислено и штетно било преписивати људима вињак за доручак. Дакле, то би пријало једној интересној групи (мамурнима), краткотрајни ефекти (на неке) били би одлични, док би ефекти (на све) били недвосмислено штетни на дуги рок. Па шта, што би рекао Кејнз…

Али, знате, глупо је нама у Србији понављати Кејнзову пошалицу која каже да смо на дуги рок ионако сви мртви. Не, нисмо. Ми смо живи сведоци и жртве разних погрешних и лакомислених и лоповских политика, од изградњи фабрика у сопственим селима, па разних Оброваца, Фенија, Језда, Дафина, скандалозних пребацивања пара на Кипар. Као што смо живи сведоци богаћења интересних група и политичара, који су деведесетих година прошлог века најпре били високи државни функционери, па су тек после постали тајкуни. Све су то разлози да данас један Грк годишње ствара преко двадесет, а ми тек нешто испод четири хиљаде долара по становнику. А на самом почетку, ко се сећа, у Србији се говорило да је срамота бити "дужан ко Грчка"…

Али овде се са популизмом још увек не престаје! Управо је ових дана српски "њу дил", чедо министра Динкића који више није у влади, толико загрејао ове техничке министре који низашта нису овлашћени, да су ’ладно повећали издвајања за НИП са раније предвиђених 15,5 милијарди на 19,5 милијарди динара. Сад ће, кажу, једнима да повећају исплате, а другима ће да ускрате већ обећане паре. Како – уредбом. Зашто – зато. Рецимо, нека разлог буде лепо време. Крајње страшно.

Стога сматрам да је потребно да мало пробудимо наше политичаре и да тражимо да се уздрже од давања толиких наших милијарди, кад већ низашта нису овлашћени. А кад тамо седне неко овлашћен (ово је још важније) одмах треба да тражимо пуну спецификацију трошкова, да ми видимо где те паре иду. У то су се клели, рекли су да се то зове транспарентност, па да их видимо.

Ипак, овде очекујем напад. Јер, оно што НИП предвиђа стварно је већ опробано. Зар исту политику није спроводила Америка у доба велике економске кризе? И не само да је криза брзо окончана, већ су све интересне групе добро прошле – и краткорочно и дугорочно. Још дугорочније гледано, остадоше им бране и путеви. Шта је сада тако различито у Србији?

У Србији је различито све. И болест, и лек, и време. Америка је била затрпана вишковима непродате домаће робе, док су људи били без новца. У Србији је управо супротно: домаће робе нема, а новца има: ем плате које реално расту, ем кредити… Док су у Америци затваране здраве фирме, услед мањка новца, овде ни лоше фирме не иду у стечај, јер их држава субвенционише. А та се болест, другови и другарице, не лечи јавним радовима…

Није уопште ствар у томе да држава не сме ништа да инвестира. Држава има и војску и полицију и судове и школе и болнице и затворе и све то мора да се гради, одржава и уређује. Проблем настаје тек када држава реши да инвестира у раст запослености. Онда свака инвестициона бесмислица постаје вредна пажње, а паре ионако нису ничије. Што више радника запосле, макар на скели, макар на два месеца, то ће нам веселије о томе рапортирати, будите сигурни. Недостајаће само Милтон Фридман, чувени нобеловац, који је једном, видевши много радника како лопатама захватају земљу поред неког аутопута, забринуто упитао шефове зашто не користе багере, него толико људи доведоше. Одговорили су му да је намера била да што више људи добије посао. Да су довезли савремену опрему, објашњавали су, много би мање радника упослили. "Па зашто им онда не дате кашике", упита Фридман. И то је суштина проблема. Таква запосленост нема смисла и не чини нас богатијима. Барем не све нас.

Професорка Економског факултета у Београду и члан ЦЛДС-а