Ружан сан и даље траје

Шобајићи су од сојне лозе, знамените, која потиче из истоименог места подно манастира Острог, настањени у Никшићу, али је велики сликар, уметник Милош Шобајић, рођен у Београду (1945), одакле је 1970. кренуо да осваја Париз, а затим и остали свет. Данас је поново у свом родном граду, али у специјалној мисији.
 Уметник светског реномеа, дела су му у више од 20 музеја света, почев од Брисела, Париза, Атине, Амстердама, Кобленца чак и у Кини, у Музеју Луксун, граду на чијем је универзитету гост – професор . Од прошле године је декан Факултета за уметност и дизајн при Мегатренд универзитету у Београду. У Кнез-Михаиловој улици број 52, у здању које је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, на чијем је првом спрату и деканов кабинет, а неколико врата даље, оштар мириш терпентина долази из његовог атељеа. Уметник и професор на истом месту, са увек отвореним вратима за студенте! У паузама, узима кичицу и слика велика платна за предстојећу велику изложбу у Москви. У међувремену је, специјално за "Политикиног" лауреата, најбољег редитеља кореографа 40. Битефа, насликао платно "Гранд јете" (у речнику балета, велики скок балетског играча), које ће бити уручено, у понедељак, 2. октобра. Ово је други пут да уметник дарује своју слику "Политикином" добитнику за најбољу режију. Први пут је то било 2001. године, Ерику Лакаскади, једном од пет најбољих европских редитеља.

• Ретко ко има ту привилегију да му уз кабинет декана, буде и сликарски атеље. Како успевате да ускладите те две ствари, функцију и надахнућа

– Посао декана је за мене као једна од мојих мисија. Желим да од мог факултета направим да буде један од најзначајнијих у овом делу Европе, да се повежемо са свим осталим, значајним, истоименим факултетима у Европи, што подразумева да имамо заједнички програм, заједничке изложбе и, наравно, да наши студенти излажу на великим сајмовима дизајна у свету, као што смо сада први пут урадили у Монци. Изложба је трајала недељу дана, и италијански индустријалци дизајна су показали велико интересовање за радове наших студената.

• Да ли то значи да ћете позивати и еминентне дизајнере, професоре и уметнике из

– Наравно. Један од наших циљева јесте да поред редовних професора, зовемо највећа светска имена из света индустријског дизајна, филма, моде, сценографије, архитектуре…И то не само да одрже предавање, већ да им приредимо и изложбу.

• Која су то имена?

– Рачунамо на Филипа Старка из индустријског дизајна, Жан Пол Готјеа из области модног дизајна, на Жерманаса из области унутрашње архитектуре, а пошто идуће године намеравамо да отварамо и одсек кореографије, наравно да ми је прва личност коју бисмо позвали у помоћ, да нам својим саветима и искуством помогне – Морис Бежар!

• Ипак, један од Ваших највећих пројеката јесте отварање првог музеја монументалне скулптуре у Београду. Наш град, уосталом, поприлично оскудева у скулптурама на јавним просторима.

– Да, требало би то да буде крај аутопута кад се долази у град из Европе, као некаква врата Београда. На великој, осветљеној ливади са свим пратећим неопходним садржајима за посетиоце, поставили бисмо једно петнаест монументалних скулптура највећих уметника света од Цезара, Армана, Ипустегија, Дибифеа, Комбаса, Фернанда Ботера…Ту ће бити велики паркинг, зграда са кустосом, каталозима и свим неопходним материјалом какав имају светски музеји. Ниједна галерија нас није одбила да нам пошаље неко дело, било живог или уметника који је већ антологија уметности. Озбиљно спремамо тај пројекат, осим ако нам неко не стави клипове у точкове, како то код нас већ бива са свим добрим идејама и подухватима. Иначе добра воља постоји, наравно и новац је обезбеђен, само да то неко не "блокира"!

• Цртеж је постулат сваке уметности, чак је и Фелини цртао своје идеје које би преносио на филм. Ми још нисмо видели ниједан Ваш цртеж, чак ни на оној недавној мегаизложби какву није имао ниједан сликар, када сте истовремено излагали од "Цвијете Зузорић" на Калемегдану, преко Гетеовог института до УЛУС-ове Галерије у Кнез-Михаиловој улици.

– Ја не цртам никад! Мени је цртеж као дисциплина јако "мршав", али је кључ, и цртеж се налази у мојим сликама. Али цртеж сам, као дисциплина, мени не лежи, не одговара, заправо не привлачи ме. Често почнем да цртам а онда се све заврши неким колажом, нечим што зову комбинованом техником. Не могу да станем на чистом цртежу, увек морам да унесем боју.

• Теме уметност и власт, уметник и политика, неизбежне су. Власт је или подстицала или гушила уметност. Какво је Ваше искуство? Јер, ево у ово време демократије, добили сте јединствен изложбени простор од Калемегдана до Кнез-Михаилове а излагали сте и у Народном музеју.

– И те како постоји спрега између уметности и власти, не само код нас. То је једна општа тенденција, где власт жели да узме контролу над стваралаштвом. Пошто је држава у сваком случају велики мецена, мислим, пре свега, на државе Запада, она се аутоматски петља у уметност. Самом својом финансијском моћи. Међутим, када власт почиње да одлучује о уметности, то је онда катастрофално.

• Да ли тај политички концепт влада и код нас?

– Влада свуда, исто влада на Западу као и код нас, али на различите начине. Код нас је карикатуралан, јер нема другог. На Западу постоје моћне приватне галерије које имају другачији параметар вредновања уметности, док такозвана авангарда коју брани држава, у самом свом зачетку је већ превазиђена уметност, пошто је брањена од државе. Таква "авангарда" је државна уметност. Али, то је дуга прича која траје тридесет година и већ је постала, како то Французи кажу, "арт помпије", она бивша, застарела, смрдљива, помпезна уметност, против које су се борили импресионисти, против оних анђелчића, "богова" из 19. века. Импресионисти су били разбијачи те "помпије" уметности. Данас по музејима света имате свашта. Поставе неко дело па га онда директор музеја само одстрани кад му више не треба. Није више уметник тај који води, него администрација и кустос. Они су "звезде". Као овај Италијан који је дошао из Венеције, он је тај који даје оцене, па је чак изјавио у "Политици" да уметност не постоји! Па хвала му! Да ли је то он одлучио да "уметност више не постоји", а пре само десет година је рекао да само "његова" уметност постоји, уметност његових штићеника! Да ли разумете шта то значи?

• Да ли је то утицај медија?

– Не, него је то чиста политика из центра моћи, из Америке, која разбија европску културу и цивилизацију уопште! По њима сви смо ми уметници, то је теза. И моја тетка је уметник, само да узме четкице, да видите шта би све она урадила!? Или да заигра коло, па и да буде и балерина ако треба, сви смо ми уметници. Значи, нема више уметника, јер уметник је онај тип из канцеларије који ће да те оцени и процени да ли ће да ти да паре. Али ја све то сматрам маргиналним и неважним пред људском мисли. А људску мисао може да има само појединац. Кафки нико није објашњавао шта треба да пише, Пикасу нико није објашњавао шта треба да слика, ни Рембранту…Међутим, данас се из канцеларија добијају команде шта да се ради. На срећу ни ја, и на хиљаде, стотине хиљада уметника не улазе у систем.

• Шта су за Вас "велике теме"?

– Ја једино плачем, и навру ми сузе на очи кад видим неки велики људски подвиг! Плачем кад тркачи на атлетској стази, на оној окуци, потежу највећу снагу на сто метара до циља, то је подвиг људског тела, мишића…Плачем кад чујем неко величанствено музичко дело, јер то је људски подвиг…Све што је велико, а што је створио човек, за мене је фасцинантно.

• Нажалост историји не можемо да побегнемо, на несрећу она нам се понавља у циклусима.

– Па, то је живот. Живот јесте стална неизвесност, и у томе је шарм живота, ако уопште можемо да кажемо да је живот шармантан! Јер, рај је скамењена ситуација, нема ничег новог, све је исто, добро и лепо, а у ствари све је мртво. У променама, неизвесности и могућностима за човека да оде даље и оствари свој сан јесте и цела лепота живљења.

• Да ли сте од оних који су разочарани најављеним бољим животом после октобарских промена?

– Наравно да сам јако потресен због увреда које пљуште по Србији већ петнаест година, то ме излуђује. Не могу да верујем да у данашњем, такозваном одмаклом демократском свету један народ као што су Срби, може да буде толико вређан, омаловажаван да српски живот представља најмању ствар у систему вредновања овог света. То ме доводи до лудила. Знам да је једино наш биолошки опстанак једини спас за нас. За сада смо у таквој ситуацији. У таквој ситуацији смо били само 1914, 1941. и 1991…Мрзени и уништавани увек од истих! Овај ружан сан траје понајдуже, ево већ петнаест година. То је рат против српског народа, а доказ за то је што рат и даље траје. Српски народ би одмах данас, исти секунд, после подне или у подне, свеједно, могао да реши свој проблем ако би рекао ево предајемо међународној заједници Војводину, Рашку, Јужну Србију, Републику Српску и још понеку крајину. Тада би Срби у "кругу двојке" београдске, били високо цењени од такозване међународне заједнице.

• Чини се да се Европа креће ка десници, како ће бити са толиким нашим светом по тим земљама?

– Мора се рећи да постоји "србофобија". У Немачкој има на стотине хиљада наших радника, па не можете рећи да нас Немци мрзе. Не мрзе они нас економски, али државе имају стратешке императивне интересе преко којих ми не можемо да пређемо. Француска, Енглеска, Немачка, или САД имају своје императиве са којима се ми не поклапамо, и зато трпимо то што трпимо.

• До када?

– До када? Па до промене система светског распореда!