„Салатару” је освојила опозиција

Неколико дана после историјске победе у финалу Дејвисовог купа сазнали смо да је чувену „салатару” освојила опозиција. Она сад не да власти да се кити њеним перјем, а спочитава јој штошта.

На прагу избора за председника и руководећа тела Тениског савеза Србије глас су дигли најбољи играчи које имамо. Новак Ђоковић, Јанко Типсаревић, Виктор Троицки и Ненад Зимоњић, јунаци једног од највећих тријумфа у нашем спорту, и селектор Богдан Обрадовић, дакле цела репрезентација, траже смене у тениској организацији одозго надоле, посредно стајући на страну истомишљеника чији фронт предводи Срђан Ђоковић.

Њихово писмо јавности упућено је с истог места одакле је стигло и још једно саопштење оца нашег најбољег аса. Технички гледано, можда и није било другог начина. Суштински – добоши тенисера и селекторов бубањ незадовољства баждарени су на фреквенцију с које се у предвечерје избора указује на неспособност актуелног руководства и захтевају се корените промене да будућност „белог спорта” код нас не би била црна.

Репрезентативцима и Обрадовићу и раније није било све потаман. Њихови ставови да савез не ради добро тресли су гору. Сада делује да је зарад мира у кући бунт таложен под тепихом, а уочи предстојећих избора, које опозициона страна види као зору или потоп, њихов глас треба да буде лавина с тениског Монт Евереста.  

Нашим тенисерима нико не може да оспори право на критичко мишљење. Није то новина ни у спорту код нас ни у свету. Њихово писмо, међутим, делује као изборни памфлет који је печатиран и тријумфализмом. Треба ли им то? Шта ако Слободан Живојиновић, с којим су пред нашим очима делили радост и после победе у финалу, поново буде изабран за председника? Значи ли то да ће у одбрану трофеја у Дејвисовом купу против Индије почетком марта у Новом Саду да крене потпуно измењена репрезентација? Тако бар изгледа, јер није то политика па да се огорчени противници грле и љубе после избора ако им је коалиција једини излаз. И да Живојиновић остане на челу, он зна, као што је и до сада знао, да боље тенисере немамо, али шта ће онда да кажу четворица величанствених потписника писма јавности који сматрају да су последњи атом снаге за подвиг дали под кровом неспособног савеза коме треба рећи да му свећа догорева.

Личи њихов одијум и на неку наплату старих дугова. Кроз то фамозно писмо се прелама њихова горчина и озлојеђеност њихових породица што им савез није никако помогао док су стасавали у врхунске тенисере. Кад воде бригу за нова поколења која су такође препуштена себи, кад помињу Национални тениски центар за који ни коц није пободен, кад указују да још нема стабилног финансирања и планског и методолошког рада, они виде своје почетке, али тако, у овим данима мртве сезоне, остављају рекете и излазе на други терен. Њихове заслуге за наш спорт су необориве, али можда њихово једнодушно гледиште на ствари изван игре поклоници тениса неће да прихвате одушевљено. У светлу дана који их пеку наши јунаци чак неукусно својатају „салатару” само да тријумф не би поделили с руководиоцима. Баца то неку сенку на њихово спортско витештво које је пример за углед.

Ономад смо објавили интервју с прослављеним Николом Пилићем који уздигнута чела одлази и с места саветника у нашој репрезентацији. Он каже да је за подвиг у Дејвисовом купу изузетно важно да се играчима обезбеди све под конац, да би они само узели рекет у руке, што им је и посао. То је ваљда била обавеза савеза, што значи да је извршена беспрекорно. Чак су његови руководиоци очигледно легли на руду када су испунили жеље Ђоковића да селектор буде Обрадовић, да Словак Марјан Вајда, дугогодишњи тренер нашег најбољег тенисера, буде уз њега и у репрезентацији, као и његов кондициони тренер, да његов средњи брат буде спаринг-партнер... Пилића би, пак, пожелео сваки тим. Ваљда је процењено да је тако најбоље за учинак нашег аса. Ваљда није била уцена. За тријумф у Дејвисовом купу следује новчана награда коју додељује Међународна тениска федерација. Од око 1.000.000 долара играчима ће да припадне 70 одсто, а тениској организацији ресто.

Играчи, дакле, док су наши репрезентативци само треба да држе рекет и буду и даље наши љубимци. Има ко ће да смењује Живојиновића.

Г. Анђелић